Naslovnica, Ibrahim Halilović, Baluk-hana (Balkana) kod Varcar Vakufa (Mrkonjić Grad), novembar 2021.
Dragoljub Todorović
LJUBAV SA GREŠKOM
Uvek na pola puta do radosti
Vrate nas neki zakoni pakosni,
Od davnina toče vina
Nisu dali bogovi da budemo istina.
Siti godina, a gladni ljubavi,
Nek’ je prosto onom ko nas rastavi.
Presrelo mleko u grlu vina
Vazda nam falilo jedno da budemo istina.
Naša koža poznaje druge tetovaže,
Krv i bradu što na zemlji ne važe,
Naši geni nose anđeoski kod,
Možda si ti na zemlji moj jedini rod.
Šta nam to tol'ki miris daje,
Nisu vina, al’ pijanstvo ne prestaje,
I koji svat nam ljubav učini tako teškom,
A možda je to bila ljubav sa greškom
PROMENADE
Ako gasiš svetlo ne pali ni mrak,
Da postojim, ja još tražim neki znak,
Zatočen u lavirintu naše prošlosti
Sad i da hoću, nemam šta da oprostim,
Sad sve i da imam opet mi se krade
Karta više do naše promenade.
Naša promenada u nebo se diže,
Tako daleko, a nikad bliže.
Boginja čežnje u svom zanosu
Rasplela je bujnu kosu,
Ta me često od stvarnosti krade
Kad snegom pospe naše promenade.
Rastanke naše nagle pokrile su neke magle,
Grane nam se do zemlje sagle,
Nisu više moje nade duge kao promenade.
Jer, teško se korača
Kad se korak koraku vraća.
IZBEGLICA
Ostavljam neonska svetla po sobama
Da prevare druge k'o kakva obmana,
Tražim način da iz sopstvene kože isparim,
Pre nego druge, ja sebe prvo ostavim.
Ostavljam beli koverat pokraj starog sata,
Pre nego zatvorim vrata, bez ijednog brata.
Ako čuješ tužna zvona onda kad ne treba
Znaćeš da putujem do neba,
Ako te za mene pitaju sve zemaljske pruge
Reci im da nisam imao druge.
To što krećem bez kofera sve nek’ prevari
I to što sam ranjen, a nigde ne krvarim.
Kad putem juga krenu sve ptice,
Seti se mene,
Seti se da su izbeglice.
Kad jatima krilatih lutalica
Zafali još jedna izbeglica,
Znaj da me ima,
Znaj da sam s njima.
MOJE DRUGO JA
Sanjam moje drugo ja,
Da mi jača krila da,
Da me reši ovog dna,
A ljudi će reći što ne pišem o sreći,
Valjda si u bolu veći.
Tražim moje drugo ja,
Da me nauči da sanjam
I na sebe oslanjam,
Ima i srećnijih tema, ali razloga nema
Da se pišu i njišu.
Kad posle svega crtu podvučeš
I lice u papir presvučeš,
Svaka bol siva biće nevidljiva.
Kad život podeliš na dobro i loše
Samo ćeš sebe saterati u ćoše,
Da si onaj što sanja, a nikad ne odsanja.
U MEĐUVREMENU
Prolazi onaj što te sudbinom zove,
Lažni ljudi što za svece slove,
Ja ostajem negde između.
Prolaze dani kao karavani,
Poklopljene kazaljke na vašoj su strani,
A ja te čekam tu,
Tu, u tvom međuvremenu.
Moje ime čudno zvuči sa tvojih usana,
Vidi ti se i po očima, pa toj istini prkosim,
Valjda što ga i ja sa neuspehom nosim.
Dobro znam – isto nam se ne piše,
Dobro znam da se zajedničko briše.
Koliko dugo ću još da izdržim
Da pred tobom glumim heroja,
Mada, dobro znam šta mi sleduje:
Zadnja suza biće moja.
(Za bosanskepoglede.com priredio NF)