Nihad Filipović
Mlad čovjek, Soko Jablan. Rodom od čaršije u kojoj i mene zateče rođenje – prije njega, ne puno, ali dovoljno da znam više od njega. Pa na ekavskom, (a pouzdano znam da mu je maternji ijekavski izričaj), serucka, tamo na nekoj od meta-ćenifa, taj Jablan:
- Bošnjaci kao narod nisu postojali u istoriji, a nastali su 1993. godine. U Drugom svetskom ratu, bili su ustaše.
Tu zinem! Ne zbog ekavštine, ljudsko je pravo da biraš ćenifu na kojoj ćeš, da prostite, olakšati se. Ama ipak zinem, kao zatečen, iznenađen, premda ne bih trebao biti, jer nije ovaj orao od juče i nešto zna o ljudima i seruckanjima. A opet, koliko god puta mi se ponovilo, vazda me ovakvi zateku. Pa zinem, k'o riba na suhom.
Dobro, šta da se radi, tako je to, pomislim. I ne kazah ništa. Čemu? Sve je tako očito – kto hoće vidi, pa zna, kto neće, ama džaba – ha ti vik'o, ha vo rik'o, Sahara u glavušama takvih ostaje. I to je tako.
Nego, zanimljiv mi taj Jablan bi, pošto smo rodom iz iste čaršije, rekoh, da vidim koji je, od čije je japije odcipljen. I tako, odem mu na meta-ćenifu i vidim – haver Jablan s ljudima, ne obazire se na opanke i čakšire, nego onako, baš kao u čaršiji što nam je bilo za svaku čorbu začina, i on, prijateljuje i sa Vinkom i sa Stankom i Suljom i Dragicom i Maricom i Hančom…
I tu opet, k'o zadnji duduk, ostanem zatečen nad paranojom u duhovnoj pustinji Jablanovoj. Jer ovaj orao zna, a nema načina da mu mladom prenese, ne bi li se na vrijeme izbavio: U svakom čovjeku su dva vuka, a pobjeđuje onaj, kojeg bolje hraniš. Pa ako bolje hraniš vuka, što proljev serucka na opanke i čakšire dinarididske, i ove i one, javno, na kojekakvim društvenim psihijatrijama i ćenifama, onda znaj, hem što i sam ostaješ unečišćen i usmrđen, na kraju ostaješ sam samcat, u otrcanim opancima i poderanih gaća.
A onda će vučina i tebe požderati, u mržnji.