Haris Poparić
Филм Нож снимљен је 1999. године према истоименом роману Вука Драшковића, гдје сценариј има нека блага одступања од романа. Филм је представљен као порука о бесмислености етничких подјела и ратова, али је направљен као класична антимуслиманска пропаганда. Користит ћу израз ”муслимани” у контексту коментара на филм. Важан филм јер је за многе људе једини извор, једино знање о Бошњацима, или једини извор за мит о муслиманима као бившим Србима. Када политичари попут Додика спомену овај филм као извор знања, онда је ред да се анализира.
Film opisuje različite ljudske sudbine na početku Drugog svjetskog rata i nakon rata. I Srbi i muslimani su prikazani kroz stereotipe. U filmu nema nijednog pozitivnog muslimanskog lika osim “Sikter efendije”, odnosno hodže, koji se krsti po pravoslavnom obredu i njeguje svoje srpsko porijeklo. Ostali muslimani su prikazani kao negativci na razne načine, gdje su, na primjer, sadističke ubice, kukavice, iskompleksirani ljudi koji se stide svog navodnog srpskog porijekla, bolesni mrzitelji Srba i pravoslavlja, kulturno inferiorni i bez identiteta. Nasuprot muslimanima, pravoslavni Srbi su prikazani na mnogo bolji način. Oni su stabilni u smislu identiteta, časni i moralni u smislu vjere, ponosni, sa karakterom,… pa čak i herojski umiru sa kletvom ili psovkom na usnama, za razliku od muslimana koji u filmu umiru naricajući, moleći za milost itd. Ukratko, svi Srbi u filmu su pozitivni likovi, svi muslimani su negativni osim hodže koji se krsti.
Огромна количина мржње према Србима коју изражавају муслимани приказана је у филму на чудан начин који не одговара ни култури ни језику муслимана. Стиче се утисак да филм само одражава неку другу врсту мржње и реторике управо према муслиманима, само са обрнутим улогама у филму. Филм обилује најгорим могућим псовкама и увредама према Србима од стране муслимана, које је мало ко чуо чак и током рата 90-их. На примјер, крштење дјетета од стране хоџе Велије назива се “опогањењем”, што уопште не одговара реторици муслимана. Муслимани једноставно изражавају свој говор мржње на потпуно другачији начин. Нису ни бољи ни гори од осталих, већ само другачији од приказа у филму. На примјер, мајка Рабија, која свом посинку Алији прича о Србима из пакла, повратку турског земана, негативној генетици Срба коју насљеђују од рођења и имају од колијевке,… заправо, то јако подсјећа на српске митоманске стереотипе и реторику о генетском отпаду.
На самом почетку филма, традиционална српска породица је приказана као морално исправна, гдје се његују традиционалне вриједности и поштује религија. Срби часно иду у рат да бране своју домовину од њемачке окупације, док су муслимани дезертери који користе ситуацију да отимају земљу. Дакле, разлика је на самом почетку. А онда слиједи први стереотип у лику сељака Хусеина у једној сцени (минута 4:28) гдје се он изјашњава као “хрватско цвијеће”? Ниједан муслимански сељак се није на овај начин идентифицирао током распада Краљевине Југославије и успостављања НДХ. Нити је могао чути за стару фразу Анте Старчевића која се тек касније истицала у медијској пропаганди Анте Павелића, и која је била и остала само пропаганда на високом нивоу. Неки од муслимана који су се касније придружили усташама такођер нису имали хрватски идентитет, заправо нису имали ни дефинисан национални идентитет у то вријеме, већ само вјерски.
Сљедећа сцена је масакр на Божић 1942. године, који је приказан истицањем најнижих људских порива муслимана. У једној сцени, муслимани хуле Исуса, што се у пракси не дешава, јер је Исус и у исламу Посланик. Реченица “не пуцајте, метак је за људе” заправо подсјећа на биљешку четничког команданта Захарије Остојића током масакра у Фочи у аугусту 1942. године, и генерално на четничку праксу у Другом свјетском рату. Слиједи сцена силовања, гдје се муслиман Зулфикар злобно цери током чина, а отац силоватеља задовољно посматра гротескну сцену.
Sljedeća scena je masakr na Božić 1942. godine, koji je prikazan isticanjem najnižih ljudskih poriva muslimana. U jednoj sceni, muslimani hule Isusa, što se u praksi ne dešava, jer je Isus i u islamu Poslanik. Rečenica “ne pucajte, metak je za ljude” zapravo podsjeća na bilješku četničkog komandanta Zaharije Ostojića tokom masakra u Foči u augustu 1942. godine, i generalno na četničku praksu u Drugom svjetskom ratu. Slijedi scena silovanja, gdje se musliman Zulfikar zlobno ceri tokom čina, a otac silovatelja zadovoljno posmatra grotesknu scenu.
U ovoj sceni, Srbi su prikazani kao časni jer čak daju košulje nepozvanim razbojnicima, a zatim herojski umiru ne moleći za milost. Sveštenik Nićifor umire mučenicki, biva živ spaljen ali bez jauka i sa molitvom na usnama. Silovatelj Husein (hrvatsko cvijeće) umire sa naglašenim tonom cviljenja i jecanja, gdje je očigledno da je režiser insistirao na takvom prikazu. Otac silovatelja potom ubija ženu gdje neartikulisano vrišti ”Koljiii”.
Дакле, у само једној сцени има довољно пропагандних порука о томе какав је ко по свим моралним и људским параметрима. Ниједан муслиман у овој сцени се није дистанцирао од огромне количине злочина, нити је барем изразом лица или погледом показао колико је цијела ситуација гротескна и мучна. Посебно је упечатљива сцена крви невине жртве која капље на сликовни приказ Исуса са јасном симболиком, што ову подјелу на добре и зле у филму подиже на виши духовни ниво. Зашто је икона на поду, а не на зиду, није познато, јер нема сцене у којој неко баца икону на под, али је и небитно јер се чини да је порука једина важна ствар.
Муслимански хоџа Велија је организатор божићног злочина, што је прилично необично, а у сцени у минути 13:36 чак спомиње два Бога свештенику Нићифору, што је још необичније за муслимана, а камоли за ученог. У једној сцени, муслимански сељак доноси новорођенче и раздрагано тражи да се живо баци у ватру. Упечатљиво је да нико од осталих учесника злочина није показао противљење или изненађење на било који начин за такав злочин. Ни један скренут или оборен поглед, израз нелагоде, изненађење таквим чином, ниједна сцена која показује да нису сви убице новорођенчади. Што такођер шаље поруку гледаоцу.
Такођер, Велијина наводна свијест о српском поријеклу муслимана не одговара стварности, нити је икада одговарала. Муслимани тог времена једноставно нису имали свијест о свом поријеклу и прецима прије ислама, нити их је то занимало. Имали су само вјерски идентитет, а тешко да су могли знати за књиге тадашњих српских национал-романтичара. Питање поријекла никада није била важна тема за муслимане једноставно зато што за то нису имали довољно развијен национални идентитет. Изрека “нема бољег муслимана од потурченог Србина” коју хоџа Велија спомиње у сцени 16:30 такођер не одговара реторици муслимана. Муслимани уопште не користе термин потурчење, којим филм обилује. Сам начин на који хоџа Велија изговара ту реченицу гдје страствено спомиње ријеч ‘потурчење’ показује да је ово добро промишљен сценарио и порука.
Sljedeća scena je važna u filmu, gdje Zulfikar dobija zadatak da čuva papir iz knjige svećenika Jugovića i pita nije li to tajna (minuta 18:00). Tajna Jugovićeve knjige u filmu je zapravo “pisani dokaz o srpskom porijeklu muslimana” koji seže nekoliko generacija unazad, što teško odgovara stvarnosti jer nije poznato da su ikakve crkvene knjige bilježile rodoslove duži vremenski period. Naravno, jasna poruka o tome koja religija piše i čuva evidenciju, a koja ne.
Ovaj narativ o muslimanima kao bivšim Srbima promovira se u medijima od ranih 90-ih do danas, iako za to nema ni historijskih dokaza ni logike. Mit o navodnoj svijesti muslimana o njihovom srpskom porijeklu, koju oni navodno doživljavaju kao istinu koja boli, sramotu koja se ne bi trebala znati, posebno je tragikomičan. Dakle, ne radi se samo o vjerovanju u srpsko porijeklo muslimana, već i o vjerovanju da sami muslimani to znaju, ali kriju. Nevjerovatno, ali istinito.
Cijeli film promovira ovu agendu u raznim scenama. Jedini zločin sa srpske strane u filmu je scena osvete za božićni masakr, gdje četnički vojnici izgledaju mnogo civilizovanije u uniformama bivše jugoslovenske vojske i ubijaju mnogo civilizovanije, hladnokrvno i bez sadizma poput muslimana. Ubijaju muslimana koji ponizno moli za milost pozivajući se na mošti Svetog Vasilija? Očigledno je da se i u ovom slučaju režiser potrudio da pokaže da postoji razlika čak i u načinu na koji se umire, gdje neko umire sa kletvom ili prokletstvom na usnama, a neko moli za milost. Tako da ta scena pogubljenja čak i asocira na pravdu.
Radnja filma zatim prelazi na razmjenu djece, gdje mladi Ilija Jugović odrasta kao Alija Osmanović. Godine prolaze i mali Alija, zadojen mržnjom prema Srbima, ima problema sa srpskom djecom, i to je uvod u jednu od najvažnijih scena u kojoj se promovira mit o jeziku.
Mali Alija pita majku “zašto govorimo njihovim jezikom (srpskim)” – scena 22:27. Pitanje koje jedino u ovom filmu zvuči logično. Dijete njegovih godina uopšte ne nagađa o nazivu ili porijeklu jezika. Kad bi dijete imalo bilo kakvu nagađanje o tome, pitalo bi majku “zašto oni govore našim jezikom”, umjesto “zašto mi govorimo njihovim”. Ljudska priroda je takva da se svako poređenje i sličnost mjeri po sebi, a ne po drugima. Nevjerovatno je da je ta glupost tako lako prošla u filmu i ušla u uvjerenja mnogih koji su u nju vjerovali. Dijete može primijetiti sličnost jezika samo u sebi i svojoj okolini, a ne i u drugima. Također, zbunjenost majke Rabije oko ovog pitanja, i nelagodan izraz njenog lica navode gledaoca na tabu temu, mit o bolnoj tajni, bolnoj istini koju ona radije ne bi objašnjavala. Jedini drugi jezik koji se ovdje ravnopravno sa srpskim spominje je turski, kojeg malo ko zna, pa cijela scena šalje poruku da jezik može biti samo turski ili srpski, te je stoga jezik muslimana jasan ako nije turski.
Затим слиједи прича о љубави младог Алије и одређеним вјерским и културним разликама између муслимана и Срба, гдје су муслимани поново приказани са много већом дозом мржње и одбојности. Цивилизацијска разлика између породица Алије и Милице је јасна у филму, гдје постоји слијепа мржња само код Алијине мајке Рабије (која је случајно и дословно слијепа да би се ваљда боље приказао термин слијепа мржња) и само културна дистанца код еманциповане Милицине тетке.
Постоји и још једна прича о Сабахудин Аги који скрива папир са истином о младом Алији, али та прича је споредна. Сабахудин Ага, иако приказан као покајник, ипак је ратни злочинац и у једној сцени је рекао да је погрешно оставити бебу Илију/Алију живог. Дакле, Сабахудин који оправдава убијање новорођенчади никако не може бити позитиван лик иако је тако приказан у позним годинама. Његова прича је личнија, не садржи пропагандне поруке и стереотипе у већој мјери, тако да нема важно мјесто у овој анализи филма.
А онда слиједи најпознатија сцена, која се највише урезала у свијест многих који су је гледали и у њу повјеровали. Сцена која се највише промовира као видеоклип на интернету. Ова сцена, овјековјечена бриљантном глумом Жарка Лаушевића и Александра Берчека, постала је иконична. Глумачки двојац је сцену одглумио тако бриљантно да заиста изгледа увјерљиво. Млади Алија дакле сазнаје истину о српском поријеклу муслимана. Сцена 1:14:43 гдје млади Алија набраја своје претке и зауставља се на једном и каже да нема даље.
Сасвим је необично да високообразовани човјек каже “нема даље”. Врло наиван сценарио који гледаоца наводи на мит о скривеној истини или бијегу од истине. Млади Алија у свом родословљу спомиње чак 9 предака, што би заправо био феномен у овим крајевима. Ни усмена предаја не може набројати толико имена. Млади Алија, нити било који други Алија или Илија, не може напамет набројати 9 предака, то нико у насим крајевима не може, а да је тачно. Потом млади Алија бива очито збуњен када сазна да има ”још даље”. Наиме, Сиктер ефендија може напамет набројати Алијине претке и даље од “нема даље”, без икаквог размишљања, ни застајања да се сјети? Збуњеност младог Алије око спознаје истине и очигледно уништеног свијета који је до тада познавао такођер је сликовит приказ пропаганде.
Istina je da su bosanski muslimani bili hrišćani u svojoj historiji prije islama, ali pitanje je koji hrišćani? Niko nema genealogiju do 16. stoljeća kada je islamizacija već bila gotova stvar? I kada se zna da su u predosmanskom periodu u Bosni bili prisutni i Bosanska crkva i pravoslavlje i katoličanstvo. Međutim, u prizmi srpske mitomanije, srednjovjekovna Bosna je bila samo pravoslavna i srpska, tako da se taj narativ uspješno probio kroz ovu ikoničnu scenu.
Nijedna muslimanska porodica nema ni usmenu predaju o tome da li su im preci bili Srbi, Hrvati, Bošnjaci ili pravoslavni, katolici, krstjani Bosanske crkve. Islamizacija se dogodila rano u prvoj fazi osmanske vladavine, tačnije u 16. i 17. vijeku. Postoje izolovani slučajevi islamizacije, uglavnom u regiji Sandžaka, koji su se dogodili kasnije u 18. vijeku, ali velika većina muslimanskih porodica u Bosni i Hercegovini su muslimanske sa mnogo dužom tradicijom. Nema dakle kandila i ikona na tavanu. Usmena predanja o imenima predaka kod velike većine ljudi na našem području ograničena su na nekoliko imena i to je nepouzdano, a Sikter efendija eto zna napamet i do 10 imena za nekog drugog?
Prezimena koja danas imamo su relativno mlada, pri čemu velika većina datira najranije iz 19. vijeka, sa rijetkim slučajevima ranije od 18. vijeka. U stara vremena je bio običaj da se prezime formira od očevog imena i doda “ić”, što znači sin/kći. U jednom trenutku, prezime formirano od očevog imena prestalo je u jednoj generaciji i nastavilo se dalje. Ili prezimena koja označavaju zanimanje, status, pa čak i nadimke. Stoga, nijedna muslimanska ili pravoslavna porodica ne može pouzdano i tačno imenovati svoje pretke do 16. stoljeća i znati koje su vjere bili prije.
Historijski kontekst islamizacije u filmu se navodi kao donošenje islama u selo povratkom janjičara, što može biti samo rijedak slučaj, jer u stvarnosti islam nisu širili janjičari, već imami. U snovima mladog Alije, sami janjičari izgledaju kao članovi alternativnog heavy metal benda. Stoga, mladi Alija nije mogao znati i zapamtiti imena 9 predaka, niti je Sikter efendija to mogao znati, pa čak i ići dalje i navoditi još više. Ovo je mit koji ide protiv ne samo činjenica već i zdravog razuma. Mladi Alija, vidno uznemiren, kaže da “ne možemo biti ono što ne želimo biti”. Zapravo, ovdje se koristi citat izvučen iz konteksta poznate misli Meše Selimovića (Derviš i smrt).
Propaganda se nastavlja u izjavi Sikter efendije u sceni 1:16:8 da se osoba ne treba odreći svog dalekog pretka druge vjere jer se time odriče i oca i svoje vjere, te je stoga “niko i ništa, tuđin i stranac”? I to je ujedno i osnovna poruka filma. Takva suluda misao, logika, agenda,.. koja se u sceni predstavlja kao logična zapravo nigdje ne postoji. Naime, svako ljudsko biće ima izbor da bude šta god želi, bez obzira na svoje porijeklo, bilo da zna svoje dalje porijeko ili ne. Osoba se može odreći svojih predaka, promijeniti prezime, svjetonazor,… ali time ne gubi vjeru, niti može. U toj misli nema logike, osim što se uklapa u stereotipe i zablude o porijeklu Bošnjaka, i to samo u njihovom slučaju. Taj model se ne može ni zamisliti za druge narode koji su u svojoj historiji mijenjali vjeru a promijenili su svi u Evropi.
Теорија да је особа “нико и ништа” ако пресијече своје коријене такођер је бесмислена, нити постоји игдје као писано или неписано правило. У овом случају, постоји прилично расистичка, готово неонацистичка нота о муслиманима који су, какви заиста јесу, – “нико и ништа”, немају вјеру и вјечни су странци и туђини. Јер је очигледно да је једини муслиман који је “неко и нешто”, који није странац и који има вјеру, управо Сиктер ефендија, који се крсти са три спојена прста по православном обреду и његује своје српско поријекло.
Дакле, једини примјер исправног муслимана, па нека гледалац који вјерује у поруку сам закључи колики је проценат таквих. Тешко је схватити и схватити дубину овог презира према муслиманима који филм пројектује са таквим бесмисленим и непостојећим правилима онима који нису климали главом на такве сцене. Порука је врло једноставна, муслимани који не признају српско поријекло су нико и ништа, странци.
Постоји занимљив феномен код људи, тачније у људској психи, а то је потреба за величанственим приказом свог претка. Када малој дјеци објашњавамо ко им је био прадјед или чукундјед, сви мало преувеличавамо или додајемо. Тако својој дјеци сервирамо причу о томе како је њихов предак био моћан, снажан, неустрашив, богат, важна особа итд. Никада дјеци не причамо како је њихов прадјед био мали сиромашни сељак са два зуба у глави, махалско спадало, или било шта друго непопуларно. То је зато што дјеци то треба, јер су премлади да би изградили своје самопоуздање и понос на основу својих поступака и личности, па битни преци заиста помажу дјеци да изграде властито самопоуздање. Проблем је када одрасли људи, вјероватно без властитих атрибута за понос, ипак имају потребу за познатим прецима. У ситуацији политичке конфронтације с другима, заиста постоји потреба код многих да своје претке прикажу као племенитије, боље, јаче… од предака оних других. И овај филм томе служи.
А популистичка хисторија покушава људима сервирати причу о томе како смо старији од оних тамо, како смо мало испред њих… као да је у питању неко такмичење. Све је то само испуњавање жеља и идеја, биле оне исправне или не. Друштво у кризи не конзумира истину, већ милозвучне лажи.
Ostatak filma su privatne sudbine gdje se stalno provlače poruke da se prošlost ne može izbrisati potezom pera, da se ne može živjeti u lažima sa jasnom asocijacijom na navodnu izdaju ”bivsih Srba”. Na kraju, mladi Alija je sa novim saznanjima, bez mnogo problema postao pravoslavni Ilija, odnosno vratio svoje rođeno ime i vjeru, a komandantu Milošu koji je rođen kao Selim, se svijet i smisao života srušio kada je saznao da je zapravo Selim i želi izvršiti samoubistvo. Ta scena također pokazuje određeni civilizacijski i kulturni rang gdje se pokazuje ko je otišao na bolje, a ko na gore. Miloš/Selim je, jednostavnim narodnim jezikom rečeno, sjahao s konja na magarca, a Alija/Ilija obrnuto. Komandant Miloš je ratni zlocinac koji sam priznaje da mu je trag krvav i ujedno je jedini negativac srpskog imena u filmu, ali samo po imenu, jer nije rođen kao Srbin, što pokazuje da je genetika u pitanju.
Posebna pažnja je posvećena grimasama muslimana, kada prikazuje negativne ljudske osobine poput sadizma, mržnje, zavisti, kukavičluka, nečasnih radnji,… sa posebnim fokusom na te scene. Te scene podsjećaju na eru nijemih filmova gdje je negativac morao biti ružan i praviti grimase kako bi se publici bolje pokazalo ko je dobar, a ko loš. Dječje slikovnice su napravljene na sličan način gdje je negativac po pravilu ružan i pravi grimase. Niti jedan Srbin u filmu nije izrazom lica pokazao negativne ljudske osobine. Sve u svemu, prilično primitivna propaganda koja podsjeća na nacističke filmove o Jevrejima gdje su prikazani kao rasno i kulturno inferiorni kroz odabrane grimase, izgled i geste. Primjerice scena muslimana Zulfikara, koji se sadistički neartikulisano cereka činu silovanja i djeluje prilično maloumno u sceni 10:27. Film je prepun takvih izraza lica muslimana gdje je očigledno da se režiser fokusirao na to, ne štedeći minutažu filma.
У филму има још много сцена које је можда сувишно набрајати. Сцене о култури, начину живота, умирању, поносу, моралу, храбрости итд. Било која од тих сцена издвојено не значи ништа, и критика појединачне сцене била би тривијализација, цјепидлачење. Али заједно ове сцене чине одређени стереотип, одређени облик играде један профил којег филм представља. Нимало безопасно и нимало умјетнички слободно. То је врло примитивна стигматизација неких који су приказани као инфериорни и деградирани у односу на друге који су супериорни у сваком параметру. У овом контексту ове књиге, филм Нож је популистичка хисторија, за неупућене људе, лакши начин ”едукације” о поријеклу Бошњака кроз призму српске митоманије. Људи углавном и нажалост више знања стичу путем филмова, видеа, друштвених мрежа него из књига. Књиге које описују поријекло Бошњака у научном хисторијском контексту попут ове теже је пронаћи јер су то углавном стари национал-романтичари или националисти од 90-их до данас. За људе који нису упознати са хисторијом, филм оставља врло јасан утисак не само о поријеклу муслимана већ и о њиховим инфериорним цивилизацијским, карактерним, људским… вриједностима. С’обзиром на начин на који су многе сцене урађене и начин на који је порука јефтино монтирана, стиче се утисак да филм није намијењен паметним људима.
У условима кризе српске кинематографије крајем 90-их и санкција, није било тешко окупити тако сјајну глумачку екипу за овако примитиван и лош сценарио. Сваки посао је добар када се нема посла. Неписано правило да је филм добар ако су глумци добри једноставно пада у овом случају. Нема бољег примјера лошег филма а са најбољим глумцима. Филм уопште не испуњава своју прокламовану хуману намјеру, већ је напротив, управо примитивна пропаганда која можда има највећи допринос у ширењу мржње и стереотипа.
Vrijeme kada je film snimljen odgovara političkoj situaciji 1999. godine. Naime, teritorije u Hrvatskoj su za srpsku politiku nepovratno izgubljene, a sa tim su nestali i stereotipi i propaganda o Hrvatima, koja je bila vrlo aktuelna od kraja osamdesetih do 1995. godine. Kako je postalo jasno da je RSK izgubljena, tako su nestali i ”pokatoličeni Srbi, ustaše,..” sa medija. Albanci na Kosovu su tada bili pod čvrstom palicom, i aktuelni su bili/ostali samo Bošnjaci u Bosni sa mnogim neriješenim problemima. Dakle, film je snimljen samo u smislu stigmatizacije i dehumanizacije Bošnjaka, kao edukacija ili priprema za sljedeće političke konfrontacije.
Zanimljivo je da je Vuk Drašković, autor knjige Nož i, usput rečeno, autor pozdrava sa raširena tri prsta, već dugo u pomirljivijoj političkoj fazi. Ali, nažalost, stvorio je čudovište kojeg je nemoguće kontrolisati, tako da ni ova recenzija neće ništa promijeniti kod onih koji vjeruju u poruke filma Nož. Svima kojima je film edukativan i realističan, ipak preporučujem da ga ponovo pogledaju i da obrate pažnju samo na statistiku. Odnosno, na statistiku svih negativnosti i pozitive. Da li bismo, kada bismo gledali ovakav pristrasan film o nekim drugim narodima na drugom kontinentu, povjerovali u poruke ili shvatili da je to previše pristrasno?