Насловна страна лондонскe новине Гардиан, 15. Jули 1995. Да ли jе то иста фотографиjа коjу jе видjела Даница Драшковић коjа joj jе послужила као драматичан повод да напише оваj потресан осврт, не знам, али сличности су очигледне. Сjећам се коjи jе на мене эфект та насловна страна Гардиана оставила: дубока потресеност, со на трауму што ме пратила у времени тиҳ збивања. У писању Данице Дракшовић препознао сам исто што сам шокиран и сам пролазио зурећи у насловну страницу новине с трагичним приказом уништења живота jедне младе жене ничим криве за зло коjе jу jе убило. Зато – jер Jули jе месеc – поводом сjећања на злочин коjи ће свиjет накнадно препознати и именовати Геноцидом у Сребреници, преносим оваj чланак ҳероине jавног казивања тешкиҳ и србскоj заjедници и култури неприjатниҳ истина.
(Ниҳад Филиповић)
- ПОВОДОМ СРЕБРЕНИЦЕ – ТЕКСТ ОБЈАВЉЕН ЈЕ 31. ЈУЛА 1995. ГОДИНЕ У КОЛУМНИ “СРПСКЕ РЕЧИ” АУТОРА ДАНИЦЕ ДРАШКОВИЋ.
Пише: Даница Драшковић
У мору свакодневних смрти, међу хиљадама убијених Срба, Хрвата и Муслимана у овом предугом рату једна недавна смрт заболела ме је до џигерице и одузела ми неповратно и наду и мир и сан. Док су се унезверене жене и деца Сребренице качили на камионе у покрету бежећи од “хуманог” генерала Младића и његове војске, ту, поред камиона и пред камерама светских телевизија, обесила се једна жена о грану јабуке или шљиве, пуне плодова и живота. Цео свет је гледао трзаје њених сиротињских ногу и директан пренос једне страшне смрти. Нико се на њу није окренуо док се вешала, нико је није ни покушао спречити, ни “хумана” српска војска, ни њени рођаци, ни комшије, који су безглаво трчали около и гледали како да продуже свој живот и уђу у неки камион спаса који ће их одвести у следећу Сребреницу, Жепу или Горажде. Они који нису успели да уђу у камионе завршили су са метком у глави у неком јендеку поред пута као “агресорска Муслиманска војска”, каже нам наш репортер са ратишта, а они који су успели завршили су, верујем, исто тако, али у другом јендеку, мало даље од Сребренице.
Очито је дошао крај свакој нади да ће то убијање престати или да ће га свет спречити. Видела је све то несрећна жена која се обесила, да скрати путовање до иначе извесне и можда страшније смрти која је чека, јер њен живот и живот свих оних који путују натоварени сузама, гладном децом, са делићем своје куће у завежљају – више никога не интересује. Тог дана када је она прекратила себи муке пред камерама CNN и SKY и када су на хиљаде других погинули у акцији “чишћења терена”, наша Србија се бавила много важнијим стварима, као и свет и његова моћна штампа и јавност.
Жена нашег председника која пише јавни дневник и тако обавештава народ шта је боли, чему се нада, шта воли и кога мрзи, баш тога дана објавила је своје највеће бриге. Није писала у дневнику ни о разузданим српским војницима који газе и убијају све пред собом, ни о муницији из Ужица која на тоне иде из Србије за убијање, ни о младићима мобилисаним по Србији да убијају по Босни за потребе власти, ни о тенковским јединицама које су почетком јула прешле Дрину из Србије да помогну убијање, ни о несрећама хиљада породица које лутају растављене са празним очима и без икакве наде, све то су неважне теме, она је писала о вечној теми, о љубавном троуглу, о неморалу брачне преваре, о једном лепом животу и браку који пропада због друге жене кратке сукње и памети. Тај њен проблем и брига, њена мука и секирација, заболела је много и Србију и свет.
На обешену жену која је одлазећи из живота пред камерама случајно ушла у све домове света и на уплакане конвоје очајника нико се није ни осврнуо, сви су писали о њој и тој другој жени из брачног троугла. Потрошене су тоне папира и овде и у свету на одгонетање ко је ко у троуглу, да ли је преварена баш она, председникова жена, или њена другарица из разреда пионирског. Жене из Сребренице, жене Сарајева, Горажда, Жепе… које немају љубавне бриге већ само жељу да одложе сигурну смрт, нису биле ничија тема, већ су постале оптерећење и за нас и за цео свет. Њихова несрећа и сузе на очајним избораним лицима добиле су протоколарну пажњу медија и по који уздах ушушканих домаћица док је трајао кратки извештај са ратишта, а одмах затим иде заборав и жеља да ни то више не гледају, јер им квари разговоре о љубавима, разводима, летовањима, путовањима.
Верујем да, као што жена председника Србије о томе шта се догађа у Босни, ко живи а ко умире и да ли ће ико преживети, више и не размишља, као што видимо из дневника, не размишљају и не желе да виде било шта оданде многе жене и у Србији и у свету. То је пре и боље од мене схватила безимена жена из Сребренице која се обесила поред камиона живота, на крају четворогодишњег чекања правде, спаса и казне за убице.
На њу нико не мисли ни после смрти, гроб јој се неће знати као ни судбина породице, деце, ако их је имала, док су је скидали са гране “ослободиоци” сигурно нису осетили сажаљење већ задовољство што је сама обавила њихов посао наручен од оне која у гробници пише о љубави. Њу нико није убио, а убили смо је сви, па слика њене смрти у присуству стотина равнодушних људи и пред очима целог равнодушног света, оставља као тестамент питање да ли смо ми заиста људи или део животињског света.
За мене нема питања, осећам се као животиња, то и јесам, јер за опстанак, за преживљавање, пристајем да живим без побуне у најлажнијој земљи света, у земљи чији народ и власт славе смрт, рушење и несрећу, а убице стављају на трон победника. У земљи чије оружје и ратници свакодневно узимају на стотине нечијих живота и радују се томе док политичари причају о миру; у земљи која би већином задовољно одахнула када би сутра, на пример, њена војска и оружје побили све муслимане у Босни, свако и последње њихово дете, жену и старца; у земљи чији репортери са ратишта се чуде и са негодовањем извештавају преко екрана телевизије да је у освојеној Сребреници било “чак 10.000 деце”, јер замислите, жели он да поручи својим чуђењем, они се рађају, а не умиру добровољно; у земљи чији председник државе изјављује за светске новине “побићу их све, те проклете лажове”, говорећи о српским политичарима у Босни, а говорећи тако и да је побио многе до сада који су му засметали и да ће их убијати и даље, док му жена пише о цврчку и цвећу са ногама у крви свог народа и суседа, а свет подржава политику коју води; у земљи у којој о комунизму и равноправности говоре они који станују у туђим отетим кућама и опљачканим народним новцем живе живот у стилу западних богаташа, капиталиста, док народ око њих буквално умире од глади и беде; у земљи у којој свештеници служе ђаволу а не Богу, проповедајући мржњу међу људима и народима и позивајући у рат и убијање; у земљи чија репрезентација игра само за Србе иако у држави живи скоро 40% оних који то нису, а желели би да се радују победи; у земљи која пева “Хеј Словени још сте живи”, као своју химну смрти за оне који нису Словени, а живе ту поред нас.
У таквој земљи не живе људи, они одлазе или се обесе о прву грану, као безимена жена из Сребренице, а тешко да има много људи и у свету који нам дозвољавају да овакви уопште постојимо. Ако постоји небеска правда, жена са гране у Сребреници, један од хиљада и хиљада праведника које смо разапели на крст у овом рату, као некада Јевреји Исуса Христа, донеће нам спасење кроз страшну казну коју смо заслужили. Сви.