Loading...
Intervjui

Ispovijed Olge Humo (3)

Susret Tito-Staljin, Moskva, septembar 1944.

OSLOBOĐENJE

Tito se postavio kao mlađi Čerčilov kolega, ali umeo je da se ponaša, da nijansira. Znao je sve, ali je imao nepogrešiv ukus za rđave žene. Kad je Zdenka umrla, Tito je zvao Hertu, koja, dabome, nije htela da dođe. Onda mu je Marko doveo Jovanku, upravnicu partizanske bolnice; stradala joj je čitava porodica, sve najbolje o njoj…

Upoznala sam je kao vitku devojku, bila je rasna lepotica, šarmantna, ostavljala je dobar utisak. Eeee, kad se udala za Tita, počela je da se menja. Takoreći, komandovala je Jugoslavijom: ambasadore je smenjivala, generale penzionisala… Sva posluga je mrzela, otvoreno su se tužili na nju. Na kraju, toliko mu se popela na glavu, da se odvojio od nje.

Posle se Čerčil naljutio na Tita, zato što je ovaj krišom otišao da se vidi sa Staljinom. Šifrantkinja Branka Savić, supruga Pavla Savića, i ja, bile smo u Titovoj pratnji. Smestili smo se u divnu kuću u Krajovi. Tito je otišao sam u Moskvu. Tigar je ostao s nama, valjda nije hteo da pravi cirkus, da vodi pseto na prvi sastanak sa Staljinom. Postoji fotografija na kojoj stoje njih dvojica, Tito ga gleda sa uvažavanjem. Valjda je prvi put u životu nekog tako gledao.

Kad se Tito vratio iz Moskve, otišli smo u Vršac. Bili smo tamo kad je Beograd oslobođen. To je bilo dirljivo: Branka dešifruje, najednom promeni boju i izraz lica. Vikne: Ljudi, oslobođen je Beograd. Odmah Crni (Žujović) kaže: Idemo u Beograd, hajde i ti sa nama! Moram da pitam, kažem. Ma, kakvo pitanje! I natera me da se ne javim Titu. Proveli smo noć u kolima, ispod Pančevačkog mosta. Ujutro krenemo kroz grad. Bolna impresija: sve fasade unakažene od bombi i metaka. Idemo na Dedinje, da nađemo kuću u kojoj će biti smešten Tito. I našli smo je, mislim da je to bila kuća ministra Acovića. U našu porodičnu kuću uselili su se Rusi. Šta sam tamo zatekla, nije za priču. Glavno je bilo samo da idu napred, na Berlin.

PARTIJA U BEOGRADU

Bolji svet bio nam je ideal. Nažalost, što je veći raskorak između ideala i mogućnosti, čovek se lošije pokaže. Svašta se posle rata dešavalo, kojekakve partijske gluposti naše. One vile dedinjske, proklete… Našima sam govorila: Zašto se to radi – ceo svet nas gleda popreko, zbog tih vila i automobila! Smučili smo se narodu! Kažu: Mi smo mu toliko dali, da nam apsolutno ništa ne zamera. Nepotrebno i loše bilo je to izdvajanje, ostavljalo je negativan utisak. Ali, naši toliko nisu imali sluha, toliko su bili neosetljivi za takve stvari!

Tito je bio slep: voleo je luksuz i te svoje feudalce nagrađivao je luksuzom. Svi su bili tako sjajni u ratu, a onda su učinili sve da se smuče narodu – izigravali su milionere. Nije bilo idealno tih prvih posleratnih godina. Nimalo. Za ta streljanja nisam ni znala do pre izvesnog vremena. Kod nas u mojoj okolini nije bilo osvetničkih osećanja, kao što je, bio slučaj u Parizu, gde su šišali žene koj su bile s Nemcima, i brutalno linčovali kvislinge. U Beogradu je vladala suzdržanost.

Odmah sam osetila razliku: u Bosni je bilo dominantno rasploženje prema nama, narod nas je obožavao. U Beogradu, na mom fakultetu, na samoj engleskoj grupi, bili su nepoverljivi prema novoj vlasti. Oni studenti, koji su bili u partizanima, i imali veze, šepurili su se. Ostali su ćutali i mrzeli ih. Ja sam krila gde sam bila – kakva spomenica 41. Partijom su vladali mlađi ljudi, koji su se krili u mišije rupe za vreme okupacije, da bi posle bili masovno primani u nju. Oni su najbolje profesore terali s fakulteta, proglašavali ih šovinistima i velikosrbima. Ružna je bila Partija u Beogradu, nimalo mi se nije dopadala.

ANTIČKA DRAMA

O ocu sam imala informacije, dok smo bili u Mostaru. Čak mi je i novac poslao, preko nekih trgovaca. Bio je idealan otac. Jadan on. Kakva je to tragedija bila, kad sam se udala za Avdu! A, niko iz moje sredine jednu reč nije rekao: Zašto si se udala za muslimana, i komunistu?

A onda se dogodila jedna od najvećih nesreća u mom životu: na suđenju Draži Mihajloviću, moj otac, Momčilo Ninčić, bivši kraljevski ministar, proglašen je narodnim neprijateljem! Oca, koga sam obožavala, osudili su ljudi iz partije za koju sam vezala život! To je kao atomska bomba palo na našu kuću.

Optužnica je bila bedna, smatrala sam da je to veliki bezobrazluk. Momčilo Ninčić je od 1927. bio u opoziciji, početkom 1943. istupio je iz izbegličke vlade. Milošu Miniću, vojnom tužiocu moj Avdo je rekao: Slaba vam je optužnica protiv Momčila, vrlo slaba. A, on je odgovorio, zapravo, priznao: Moramo da diskreditujemo stare političare! Te naše budale, smatrali su da su time nekog diskreditovali! Naprotiv, samo su im povećali ugled.

Moja majka se zatekla kod nas, došla je iz Lozane, gde su oni bili i spemali se da se vrate kući. To se događa 1946., kad se rodio Ognjen. Mama kaže: Šta je vama, mislite da će ovo da traje? A ja se osmehujem sažaljivo, mislim: jadna mama, šta ona zna – stara beogradska reakcija!

Otac je rano umro, 1949. Bio je istinski rodoljub. Valjda se u vreme suđenja neko od srpskih rukovodilaca setio da kaže: Nema smisla, zbog te njegove dece! A, drugi je bio pametan, rekao je: Pa, ugledno lice, moramo i njega! Najslabije je bilo to srpsko rukovodstvo, i moralno i politički. Ne računajući Marka. Imali su kompleks inferiornosti, jer su u Srbiji te stare partije bile jake.
Ognjen je bio beba kad sam završila fakultet, u jesen 1946. Odmah sam se zaposlila, kao profesor u gimnaziji, u Sarajevu. Onda sam, kratko, radila na Filološkom fakultetu, pa prešla u Beograd. Dobila sam tuberkulozu: partijski sastanci uveče, beba plače noću, naporan rad preko dana… Smatralo se da žene rukovodilaca treba da budu politički angažovane. A ne da čuvaju decu, a da neke druge žene rade! Sve treba da rade. Većina žena imala je pomoć od od majki i svekrvi, ja nisam. Avdo je još od pre rata, bio u tzv. Pokrajinskom komitetu BiH. Posle rata, kad je Bosna postala republika, taj komitet se zvao Centralni komitet.

Avdo Humo, 01.02.1914 – 24.01.1983.

U našoj kući se otvoreno pričalo i kad je Tito u pitanju. Smatrali smo ga odgovornim za dolazak sve lošijih partijskih kadrova. Avdo se zalagao, zato je i stradao, da Socijalistički savez bude pandan SKJ. Da bi mogao da se razvije politički dijalog i sučeljavanje mišljenja. Proglasili su ga anarholiberalom 1972. On je samo kritički posmatrao stvari, ali imao je i autoritet, mogao je da utiče na druge. Tako da nisu bili blagonakloni prema njemu. Oni, kojima je bio opozicija, čekali su moment da se obračunaju s njim. I dočekali su posle razgovora koji je Avdo imao s Titom, na Brionima, 72-ge. Otvoreno mu je rekao: Ako ovako nastavimo, proklinjaće te generacije koje dolaze! Tito ga je saslušao, i rekao: Moraćemo češće da se viđamo i sarađujemo! Avdo je poverovao da će doći do nekavih pomaka i promena. Onda je bosansko rukovodstvo sazvalo Centralni komitet i Avdo je bukvalno srušen. To znači, da su protiv tebe čitava partija i društvo! Nisi u zatvoru, ali efekt je sličan – izbačen si iz društva, strada porodica.

Godinama sin Ognjen nije mogao da dobije posao. Politika je htela da objavi Avdova sećanja, najavili su feljton, ali nikad nije objavljen. Ništa ne možeš da kažeš u javnosti, da objaviš, paze na svaki korak. Žigosan si. Čitava bosanska organizacija je imala takav stav, sa kojom se i Tito složio.

Razgovarala sam s tadašnjim šefom predsedničkog kabineta. Kažem: Ne mogu da razumem, da se Tito tako poneo prema Avdu?! Kaže: Video sam da je na jednom tekstu napisao: Treba videti šta rade ti u Bosni! Međutim, bosanski vukovi Mikulić, Džemal i Cvijetin, bili su brži, nadjačali su. Odmah su sazvali CK i pridobili sve organizacije. Niko nije mogao, čak i naši stari prijatelji, ništa da urade. Kad krene takvo rasploženje, to je kao cunami. I Tito, mada sumnjam da je bio sentimentalan prema Avdi, teško bi mogao da pomogne. To je već veliki rizik, obračunavati se s CK Bosne. Ja sam mu napisala pismo, nije odgovorio. Nije znao šta da mi kaže, a možda ga nije ni dobio.

Jedini, koji ga je makar i simbolično podržao, bio je Tempo. U Titogradu je rekao: Ako ne pozovete Avda, da zajedno sa mnom učestvuje u televizijskoj emisiji, neću ni ja.

To s Avdom, bilo je urađeno tako užasno, zlikovački. Umro je tužan, 1983. u 69. godini života. Meni je teško pao odnos njegovih drugova: digli su ruke od njega, nisu smeli da ga brane. Iako su se privatno drugačije odnosili. E, kad je umro, hteli su od toga da naprave događaj, preokret. Mada su bili veoma suzdržani po pitanju njegove rehabilitacije. Muka mi je bilo da se u Mostaru održi memorijalni skup. Koliko je to urađeno na jedvite jade, čuli smo od tadašnjeg predsednika opštine. Vidimo da skup nikako da počne, kad, Udba je glavnom govorniku inscenirala saobraćajnu nesreću. Na jedvite jade, postavili su njegovu bistu, na trgu, ispred gimnazije koju je pohađao. Čuli smo da je više nema; i bošnjačka i hrvatska strana namerno su je gađali, razneta je u paramparčad. Ali su zadržali ime univerziteta “Džemal Bijedić”. Mada je ostao upamćen po lošem karakteru.

Nažalost, prevladala je ta struja, koja je kasnije dovela Jugoslaviju do rata. I Titova odgovornost je velika, jer je negovao ulizice. Upadljiva je bila ta njegova transformacija, politička i ljudska. Izgleda da je Koča Popović tačno zaključio, da je za Tita bilo vreme da se povuče još 1956. Ali drugi su govorili: nemoj Tito, šta će zemlja bez tebe! To je bio najbrži način za ostvarivanje pozicija. A, onda su se, s njim, održavali na vlasti.
Mada su nam namere bile najiskrenije, istinska emancipacija bila je veoma mala. Razmišljala sam o tome, da li su antikomunisti bili u pravu. Nisu. Ne mislim da su oni bolja alternativa. Još nema alternative. Ne vredi se, ovde, baviti politikom ako imate progresivne ideje.

Link: republika.co.rs, br. 544-545; zabilježio Ljubiša Stavrić.

(Za bosanskepoglede.com uredio: NF)

Vezani članci:

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Translate »