Drugarice partizanke pri Vrhovnom štabu NOP-a, otok Vis 1944., s lijeva – Zdenka Brajnik, Olga Ninčić-Humo, Branka Savić, Margita (bolničarka), Nada Andrejević-Kun i Dara Puškarić
Zabilježio, Ljubiša Stavrić
DESANT NA DRVAR
Ne mogu da se setim kad smo prešli u Drvar. Dabome da se sećam nemačkih padobranaca… Izbegli smo iz pećine na konopcima, sa šiframa ispod pazuha. Poslednji iz pećine izašli smo Branko Broz, Titov bratanac, i ja. Bukvalno poslednji. Dara Puškarić i ja, šifrantkinja, nismo htele da se mučimo u pećini, spavale smo u jednoj kući. Ujutru su nas probudile eksplozije, čuli su se avioni, svi beže u rovove… Nas dve otrčimo u pećinu, popnemo se gore, tamo već svi: Tito, Ribnikar, pas Tigar… Nikad neću zaboraviti tu sliku: Titov pratilac stane na vrata pećine, i vikne: Na oružje, evo ih padobranci! Mi se uzmuvamo i čekamo, padobranci se spuštaju tu ispod nas. Razvija se borba sa ono malo naših što se tu zateklo: partijski kursisti i jedna jedinica.
Nešto kasnije, spuštaju se jedrilice. Ulaze Marko i Arsa Jovanović, vode žustru diskusiju s Titom, teraju ga da se evakuiše iz pećine, koja je tačno na sredini, između padobranaca i vrha brda. Mi, devojke se tu skupile, čekamo da poginemo. Ako Tito pogine, onda je nama svejedno. Vlada, Kardeljev pratilac, pokazuje nam kako da pucamo iz pištolja. Neki su znali, ja nisam. Malo posle toga, Vlada je stao na ulaz u pećinu, odakle je gledao šta se dole dešava. Odjednom se srušio, metak ga je pogodio u glavu. On, siromah, u ropcu, vidi mu se mozak. Svi kleče oko njega, užasnuti smo. Nailazi Tito, i skine kapu: Neka je slava drugu Vladi! Okrene se Nikici Prlji, svom pratiocu, nešto mu govori. Nikica odmahuje glavom. Tito viče na njega, ovaj se okreće i puca u Vladu. Najedanput, iz onog ropca, mrtva tišina. Kardelj, kaže: Pobili su mu celu porodicu, samo je on ostao. Zato sam ga i poveo sa sobom, da ga sačuvam.
Tito neće da ide, puni revolver. Posle nekoliko sati borbe dole, ubede ga Marko i Arsa Jovanović, da napusti pećinu. Okreće se nama, “devojkama“ : E, devojke, ako dođu… Neko ga je ućutkao. Hteo je da ulije malo hrabrosti, jer mi ostajemo u pećini. Ubrzo svi odlaze, ostajemo Branko Broz, i ja, sa glavnim šiframa. Bila je rupa u patosu, u Titovoj kancelariji, spustili smo se konopcem i pretrčali brisani prostor. Tamo stoji Crni (Sreten Žujović) i šali se: O, zdravo došli, dobrodošli! Mnogo sam ga volela. Ambiciozan, blizak s Rusima, i nije se baš mirisao s Titom. Voleo je da bude glavni.
Onda se penjemo uz strmo brdo. Opet bombardovanje. Idemo polako, od žbuna do žbuna, od stene do stene. Vidim Tita, sa Kardeljem i Zdenkom, ona je uvek s njim. To je Davorijanka Paunović, koju sam poznavala s fakulteta. U blizini je ruska delegacija, i sad vidim sliku, da se nasmeješ pored sve muke: oko drveta trči Kornjajev pratilac, beži, sad na jednu, sad na drugu stranu. A, ovaj ga tuče štapom, da ne trči i privlači pažnju padobranaca. Posmatramo šta se dole događa: vidimo padobrance i jedrilice kako se spuštaju, Švabe i naše, kako trče. Otišli smo u Potoke, kroz šumu. Tamo se skupio ceo Vrhovni štab, bio je i Avdo. Bosansko rukovodstvo došlo da se savetuje sa Vrhovnim štabom. Uveče su naši uspeli da potisnu Nemce i uđu u Drvar. Mnogi su se tako izvukli i spasili. Onda su opet morali da se povuku. Tito je priznao, da ga je neko obavestio da se sprema desant. I on, i neko pored njega, rekli su: ma hajde, kakve su to budalaštine, kakav desant!
TITO I ZDENKA
Ne sećam se da je poginuo neko iz Vrhovnog štaba, vojska je, jadna, ginula. Kao i uvek. Ja sam mislila na Azru i Avda. Išli smo do Glamočkog polja, tamo ležali u travi, i čekali, ne znam koliko dugo. Došla su dva aviona. Jedan ruski, u njega su ušli Tito, Marko, i Zdenka, ne sećam se ko još, a u drugi avion, engleski, ukrcali su se ostali. Stgli smo u Bari i smestili se u lepu vilu, sa divnom baštom. Posle nekoliko dana ukrcali su nas u engleske razarače. Nastala je diskusija, jer oni ne puštaju žene na ratne brodove. Navodno im donose nesreću. Išli smo sa dva broda: Tito u jednom, mi u drugom. Celu noć smo plovili, u zoru se iskrcali na malo pristanište na Visu. Onda smo džipovima išli na brdo, na kome smo stacionirani.
Davorijanka Paunović – Zdenka
Moj posao na Visu bio je kancelarijski. Prevodila sam Titu, kad je potrebno, vodila svu korespodenciju između Tita i Čerčila. Volela sam to kod njega, što je imao poverenje, nije sitničario, da li znam da napišem ili ne. U kom momentu smo saznali da Čerčil želi da se vidi s Titom, ne mogu da se setim. Jedanput smo išli u Napulj, u jedan logor. Bili smo tamo nekoliko dana, Tito je razgovarao sa savezničkim maršalima, Vilsonom i Aleksanderom. Vilson je bio antipatičan, uh! Za razliku od Aleksandera, koji je bio divan, pravi gospodin, vaspitan, odmeren. Vilson je bio komandant savezničkih trupa u Mediteranu, Aleksander je vodio savezničke operacije u Italiji. Naši su ispali smešni: bili smo na ručku kod Vilsona, dvojica Titovih pratilaca stajali su u trpezariji. Vilson je, posle, Maklinu rekao: ako bi mogli, bar za vreme ručka da ne stoje sa strane. Verovatno im je Ćećo Stefanović rekao da stoje, ili takav neki.
Ranković je zazirao od Amerikanaca i Engleza. Nije dozvoljavao da Tito ide njihovim avionima, samo ruskim. Iz bojazni da ne likvidiraju Tita. To je period kad su ih naši strašno mrzeli. Ja sam ostala prijatelj sa Dikinom i Maklinom. Bili su džentlmeni: iskazivali su poštovanje, nisu zapitkivali, nisu pokušavali da izvuku neku informaciju od mene, nikad. Valjda ih je najviše mrzela Zdenka. Žalio mi se Maklin da ga je isterala iz kancelarije u Drvaru.
Ona je, inače, stalno pravila scene. Bila je komično-tragična pojava u Vrhovnom štabu. Valjda sam bila preozbiljna, dugo nisam verovala da je ona s Titom u ljubavnoj vezi. Kome bi palo na pamet, da će Tito dati takav primer. Od njegovih žena, jedino je Herta Has vredela. Divna osoba, imala je i odlično držanje na policiji. Zamenom zarobljenika, Tito je nju i Hebranga izvukao iz Jasenovca. Dođe ona kod muža i zatekne Zdenku. Onda je, neko vreme, njih troje išlo zajedno. Da Bog sačuva! I njemu su gutali to što drugima nije bilo dozvoljeno. Kad je Herta shvatila situaciju, otišla je. Zdenka je jedino mene uvažavala, zašto, nikad mi neće biti jasno. Kao, strašno se bojala aviona, pa se nije micala iz gornje pećine. Sve joj je bilo dozvoljeno, što nikom nije. Bila je takva ličnost, a i veoma lepa. Obolela je od tuberkuloze. Tito ju je poslao na lečenje u Rusiju, u leto 44. Ali, htela je da bude s Titom, i vratila se.
TITO-ČERČIL
Bila sam prisutna kad je Tito razgovarao sa Čerčilom, vrhunac moje prevodilačke slave. Bio je prisutan i manje važan član njihove delegacije, neka špijunčina, ni Englezi ga nisu voleli. Sedeo je sa strane za stolićem i beležio. Bili su prisutni Ficroj Maklin, Čerčil, ja i Tito, dabome.
Susret Tito-Čerčil, Italija, 1944.
Čerčil pita Tita: Imate li nameru da posle rata u Jugoslaviju uvedete sovjetski sistem. Prevedem to Titu, on, kaže: Od njih ćemo uzeti samo ono što odgovara prilikama u našoj zemlji. U principu, bićemo samostalni. Čerčil dalje pita: Srpski farmeri nisu za vas, partizane? Tito je odgovorio da to nije tačno, da se deo njih kolebao, ali da su sada svi za nas. Kobajagi. Mada, nije bilo nikakvog otpora, kad smo došli u Srbiju, 1944.
Oko Vrhovnog štaba svi su bili Srbi. Prateći bataljon sačinjavali su partizani iz Srbije. Komandanti su Srbi bili. Hrvatski partizani su se borili u Hrvatskoj, Slovenački u Sloveniji, a kod Tita su bili sve sami Srbi. Kad se u leto 44. saznalo da ćemo ići u Srbiju, nastalo je oduševljenje: u Srbiju, u Srbiju! Osetilo se da se bliži kraj rata.
Čerčil je bio izuzetno inteligentan, i veoma duhovit. Naravno, bio je antikomunista, ali to se nije videlo u razgovoru, išlo se ka savezništvu. Bilo je i pitanja o kralju. Čerčil je nabacio da bi kralj hteo da se vrati, da bi bilo zgodno da bude postavljen za komandanta neke vazduhoplovne jedinice! Nije to pitao kategorično, više je to diplomatsko nabacivanje, pipanje. Tito je odgovorio: U našoj vojsci dinastija ne stoji dobro – njegov povratak bi rđavo delovao na moral vojske! Mi smo u zamahu borbe, ne možemo da rizikujemo.
Bio je veliki diplomata, hteo je da se formira zajednička vlada, bez obzira na kralja. Čerčil je predložio da Ivan Šubašić, tadašnji predsednik kraljevske jugoslovenske vlade u Londonu dođe na čelo zajedničke vlade, što je Tito prihvatio. U drugom delu pregovora sa Čerčilom, iz Londona su došli: Šubašić, Savica Kosanović, Vlatko Velebit, nisam sigurna ko je bio još. Čerčil nije bio kategoričan, ni po jednoj stavci. I, on Tito, tačno su znali dokle mogu da idu. „To ne bi bilo dobro za moral vojske“ / pogodio je Čerčilovu žicu. Zaista je bio vešt političar.
Posle je Tito pitao za zapadni front, išli smo u neki sobičak u kome su bile mape, i Čerčil je pokazivao kako saveznici napreduju. Njih dvojica su razgovarali veoma jednostavno, bez filozofiranja, kao deca. Što je, primetila sam, osobina izuzetno pametnih ljudi. A, kakav je bio jadan Šubašić… Govorio je brzo, i sto stvari je ubacivao u svoju priču. Čerčil samo gleda u Maklina, i pita: Šta je rekao, šta je rekao? Tito je prihvatio Šubašića kao predsednika zajedničke, privremene vlade; svi su bili nezadovoljni time. Ali, Tito kaže: Morali smo i neke ustupke da činimo! Nekoliko dana su trajali razgovori s Čerčilom, koji je video s kim ima posla. Inteligentni ljudi se razumeju s malo reči, kao u šiframa da govore. Ipak Šubašić je docnije postao samo ministar spoljnih poslova u toj zajedničkoj privremenoj vladi, a predsednik vlade je bio maršal Tito.
Još nešto sam htela da kažem: Čerčil je bio veoma radoznao da vidi tog čuvenog gerilskog vođu, koji je bio uspešan u borbi protiv Nemaca. Ta istina se danas prenebregava. Kako ga je Čerčil samo zagledao! Ali, jao! Tito je naručio uniforme iz Rusije, neke sa ogromnim lovorovim lišćem, zlatnim vencima… Krupno, sjajno, blještavo. Ruski vojni šnajderi su valjda mislili da će se Balkancima to dopasti.
Vratili smo se na Vis. Sa avionom nešto nije bilo u redu, vrteo se. Neki su se prepali, a Vlatko, Velebit koji je sedeo sa mnom i Savicom, pričao je viceve. Pravio se junak, partizan – oni se ne boje. Mada, i jeste bio hrabar, kroz šta je sve prošao. Sa nama su došli Šubašić, Savica, i ne znam ko još. I, sad ih vidim, išli su uz jedan strmi put, gore, ka pećini. Isto je imala raspored kao ona u Drvaru: predsoblje, pa sobu napred, i u unutrašnjosti. Tamo su spavali Tito i Kardelj, a u jednom ćošku Zdenka. Gledamo sa vrha, kako se političari u civilu polako penju, a okolo sve partizanija.
Link: republika.co.rs, br. 544-545;
(Za bosanskepoglede.com uredio: NF)
Vezani članci: