*Napomena priređivača:
Izvanredna objava izvjesnog Borislava Ristića, koja zaslužuje širu pažnju. Na ovaj tekst sam naletio negdje na internetu, kopirao ga i odložio u komopjutersku memoruiju, a onda mu se nanovo vratio, pogobivši međutim u procesu bliže podatke o autoru i izvoru. Tekst je, međutim, autentičan. Nalazim ga odličnim prilogom anatomiji jednog (ne)morala koji nas je trao od 1945. do 1990-ih, ali čije reference su i dalje regionalno (i utisak je posebno u Bosni i među Bošnjacima) prisutne, kao ostatci duha što i dalje truje javni prostor.
Ideja likvidacije i preseljavanja naroda koja se pominje u tekstu kao praksa započeta u nas s titoizmom, je starija. Nije originalno komunistička. Primjenjivana je i prije Tita i komunističke vlasti u Jugoslaviji; primjera radi: između 1918 – 1938. iz Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Kraljevina Jugoslavija), u Tursku je iseljeno preko 250. 000 Bošnjaka; 11. jula 1938. godine je čak potpisana Jugoslovensko – Turska Konvencija kojom je dogovoreno iseljavanje još dodatnih 40. 000 muslimana, uglavnom Albanaca. Tradicija dogovorenog iseljavanja ide i dalje u prošlost: Miloš Obrenović sa Portom na Bosforu uglavljuje sporazum o iseljavanju muslimana iz Srbije 1830. Milioni Grka i Turaka su raseljavani poslije Prvog svjetskog rata…itd. Ko ima “autorska” prava nije najbitnije, ali što se nas tiče, potrebno je znati da je to bila komunistička praksa u Jugoslaviji, obzirom na taj titoistički mit sveopće dobrote i uljuđene civiliziranosti komunista, što u nas u Bosni traje i danas. A svakako valja nam znati da se srbski radikalni nacionalizam nosi tom idejom još prije osnutka Kraljevine SHS.
Podsjećam ovom prilikom: čuveni hrvatski skulptor Ivan Meštrović, s tim u vezi, navodi u Uspomenama na političke ljude i događaje, ( Matica Hrvatska , izdanje 1983. str. 66), riječi Stojana Protića, ministra u vladi Kraljevine Srtbije, izrečene u vrijeme sastanka Jugoslavenskog odbora sa predstavnicima srbske vlade u Nici, Francuska 1916, kada je na upit Ante Trumbića, šta če biti sa bosanskim muslimanima, rekao:
“Kad pređe naša vojska Drinu, dat ćemo Turcima 24 sata, pa makar i 48, da se vrate na pradjedovsku vjeru, a što ne bi htjelo, to posjeći, kao što smo u svoje vrijeme uradili u Srbiji. One, koji se ne žele pokrstiti, poklat ćemo kao što smo to već napravili u Srbiji”.
Nastalo je do krajnjosti neprijatno iznenađenje i tišina, piše Meštrović, a na novo pitanje Trumbićevo: “Govorite li Vi to ozbiljno gospodine Protiću”, ovaj je odgovorio:
“Najozbiljn ije gospodine Trumbiću. U Bosni se s Turcima neće moći po evropski, nego po našu”
Možda će neki ovaj Ristićev tekst razumjeti i kao pokušaj pranja srbskih radikala i zločina koji su počinili u Bosni u ratu 1992. na 1995, jer eto – nije zlo tzv. “etničkog čišćenja” krenulo sa njima, ima to dublji korijen itd. Tekst je moguće i tako čitati, ali nama, koji ovaj tekst čitamo iz bh. vizure i iskustva sa fenomenom titoizma (što u nas i dalje traje, kao stanje duha, kao ideal, čak kao poželjna vrijednost i model), čini se najbitnijim, skrenuti pažnju javnosti, na činjenicu da je odmotavanje klupka zločina tog režima počelo, i to dubinski i istraživački počelo u naroda u bosanskom okruženju. … A Bosni i specifičn Bošnjacima, ostaje hvatati priključak. Što ga prije uhvatimo, prije ćemo se izvući iz te užasne nekritičke svijesti koja nas tare, drži nas u okovima ideološki reduciranog historicizma i ne da nam naprijed, a da izgleda toga ni svjesni nismo. (N. Filipović)
Neumrla otrovna mržnja na muslimane Bosne: Zapaljeni autobusi, scena uoči najavljenog polaganja kamena temeljca za obnovu 1992. minirane džamije Ferhadija, Banja Luka, maj 2001.
Borislav Ristić
Prvo sam pravio beleške za tekst o proslavi tzv. Dana mladosti i o nasleđu titoizma u zemljama bivše Jugoslavije. A onda je stigla vest o hapšenju ratnog komandanta bosanskih Srba i haškog optuženika Ratka Mladića u Srbiji. Iako i jedan i drugi događaj zavređuju poseban post, nekako su se ove dve stvari poklopile i odlučio sam da pišem samo jedan post – verujem, o istoj stvari.
Ako ima neke simbolike i istine u teorijama o „dobro tempiranom“ (doduše, sa odgodom od nekih 15-tak godina) hapšenju Ratka Mladića (alias Milorad Komadinić), onda je to okolnost da je osoba koja se tereti za jedan od najstrašnijih zločina u evropskoj novijoj istoriji uhapšena dan posle proslave Dana Mladosti – taman da upotpuni i doda neophodan detalj ružičastoj slici o prirodi bivšeg komunističkog režima Josipa Broza, koja nam ovih dana stiže iz beogradske Kuće cveća i iz Kumrovca. Simbolika je, kako verujem, u tome da je u zoru 26. maja zatvoren jedan krug revolucionarnog komunističkog nasilja, uveden na ove prostore sredinom XX. veka, ili kako se to lepše kaže, „po oslobođenju“.
Često se zna reći i da je srebrenički masakr nad bosanskim muslimanima najveći genocid počinjen na evropskom tlu posle holokausta, a Mladića poredi sa Hitlerom ili Ajhmanom. Ja ipak ne bih išao tako daleko. Ne kažem „daleko“ u smislu neuporedivosti jevrejskog holokausta i etničkog čišćenja u Srebrenici, nego u smislu pogrešne identifikacije ideološke inspiracije vinovnika tog zločina, kao i na zanemarivanje uzroka rasprostranjenih i još uveliko tabuizovanih komunističkih zločina nakon Drugog svetskog rata.
Mislim da je istina mnogo bliža ako Mladića shvatimo kao oficira odanog antifašističkim idealima komunističke JNA, što je i bio a takvim se i predstavljao, i odatle razmišljamo o zločinu koji je počinio. Poređenje sa holokaustom nas vodi u sasvim krivom smeru i podrazumeva radikalni diskontinuitet između Mladića-oficira JNA i Mladića-srpskog ratnog komandanta. Taj radikalni diskontinuitet je ono što je u ovoj slici lažno.
Mladić nije bio Ajhman, kao što ni Milošević nije bio Hitler. Pre bih rekao da je Mladić bio bliži „narodnom heroju“ Savi Kovačeviću, a Milošević istinski ideološki naslednik ideologije i prakse Josipa Broza. Pri tome, njihova dela ništa ne gube na bestijalnosti, a njihova ideološka legitimacija biva očuvana.
To nam, takođe, omogućava da shvatimo istorijski kontinuitet komunističkih zločina na ovim prostorima, kao i moralnu tupost većine običnih ljudi, koji su svojom podrškom zločinačkoj politici i etničkom čišćenju postali dobrovoljni saučesnici u zločinu i njegovi izvršioci.
To nam, isto tako, omogućava da shvatimo zašto danas velik broj ljudi u Srbiji i drugde Ratka Mladića doživljava kao heroja a ne kao zločinca i otkud tolika moralna neosetljivost prema žrtvama genocida u Srebrenici među običnim ljudima, koja najčešće ide i do poricanja da se bilo kakav zločin dogodio.
Robert McNail, Remembering Srebrenica
Možda će neko reći da nije tako, da je dovoljno imati zdrav razum i suočiti se sa činjenicama, sa dokazima o masovnosti i temeljitosti počinjenog zločina. Na žalost, kao što vidimo iz reakcija upravo običnih ljudi, to nije tako – upravo jedna dugotrajna ideološka dresura i sistemska legitimizacija zločina, kojima su bili podvrgnuti narodi pod komunističkom vlašću u bivšoj Jugoslaviji, blokiraju taj zdravorazumski pristup događajima i minimum moralne empatije prema žrtvama zločina.
Naprosto je laž da niko u Srbiji, na primer, nije znao za Srebrenicu, za sistematsko i dugotrajno uništavanje Vukovara i Sarajeva, za svireposti Miloševićeve policije na Kosovu… Svi su znali sve, a ipak su i dalje podržavali politiku koja je te zločine počinila.
Kao što i danas Ratka Mladića oplakuju kao „heroja“ a vlast koja ga je privela pravdi smatraju „izdajničkom“. Ideološka reinterpretacija je često neophodna ukoliko želimo da dopremo do istine i moralnog sagledavanja prošlosti.
Ideologiju etničkog čišćenja i političku normalnost zločina na prostorima bivše Jugoslavije nije uveo Milošević, niti je idejni rodonačelnih „humanog preseljenja“ stanovništva bio komunistički „disident“ Dobrica Ćosić, već su tu praksu uveli Titovi komunisti s jeseni 1944. u Srbiji i s proleća 1945. u Hrvatskoj i Sloveniji. Od tada se zločin trajno useljava u naše živote.
Radi poređenja, genocid ustaškog režima u NDH, počinjen nad Srbima, Jevrejima i Ciganima, kao i progon političkih protivnika, nikada nisu prihvaćeni kao normalna politička praksa jednog režima i stoga nisu imali svoje dugotrajno istorijsko dejstvo. Štaviše, osuđeni su i od samog komunističkog režima.
Komunistički teror i masovni zločini, međutim, bili su – upravo putem bestijalnosti masovnog terora – prihvaćeni kao legitimni deo političke borbe protiv „klasnog neprijatelja“.
A to je mnogo pogubnije. Fašistički zločini ostali su „eksterni“, komunistički zločini su interiorizovani, ako tako mogu da kažem, duboko potisnuti – čak do nivoa kolektivne amnezije – ali prisutni, prećutno ugrađeni u svakodnevnu praksu i način političkog razmišljanja na ovim prostorima. Komunistički teror je legitimizovao komunističku ideologiju i njen je sastavni deo, a ta ideologija se devedesetih ponovo vratila kroz praksu terora i masovnog zločina.
Da podsetim na razmere tih zločina.
Komunistička borba protiv „klasnih neprijatelja“ počela je još za vreme trajanja Drugog svetskog rata, na tzv. oslobođenim teritorijama. Primer te borbe demonstriran prvo u „Užičkoj republici“ (gde je u kratkom periodu likvidirano preko 400 ljudi) ili, još drastičnije, u Crnoj Gori 1941. za vreme tzv. lijevih skretanja, odnosno, masovnim terorom partizana nad stanovništvom Crne Gore, čiji su planeri i vinovnici bili Milovan Đilas, Moša Pijade i već pomenuti „heroj“ Sava Kovačević.
Po osvajanju pune političke kontrole u Jugoslaviji, dakle posle rata, strava masovnih zločina, političkih egzekucija i etničkog čišćenja stanovništva, koju su komunisti nazvali „drugom fazom revolucije“, tek je usledila i oblikovala stvarnost komunističke vladavine.
Odmah po osvajanju Srbije, u jesen ’45, komunisti u svim većim gradovima vrše masovnu odmazdu nad civilima za koje se pretpostavljalo da su „klasni neprijatelji“. To su uglavnom bili viđeniji građani, trgovci, profesori, zanatlije, svi oni koje je komunistička ideologija označila kao „buržuje“ ili „klasne neprijatelje“.
Pretpostavlja se da je bez ikakvog suđenja streljano ili na drugi način (hladnim oružijem, maljevima, čekićima…) ubijeno nekoliko desetina hiljada ljudi.
Mnoge od tih masovnih grobnica ni dan danas nisu otkrivene a arhive o tome još nisu dostupne javnosti u Srbiji. Još jedino u Srbiji se spekuliše o potrebi otkrivanja arhivskih dokumenata o komunističkom teroru.
Komunistički teror je nastavljen s proleća 1945, kada su partizani, uz pomoć sovjetske Crvene armije, krenuli u „oslobađanje“ preostalog teritorija Jugoslavije. Taj teror je kulminirao u Sloveniji, kod Blajburga, gde su se povukle jedinice ustaša, četnika i belogardejaca, zajedno sa stanovništvom koje se plašilo komunističke osvete, da bi od strane Britanaca bili izručeni jedinicama JNA na milost i nemilost.
„Križni put“ nije bio ništa drugo nego bestijalno iživljavanje komunističke vojske nad stanovništvom i ideološkim neprijateljima.
Još i danas se otkrivaju jame strave po Sloveniji, sa leševima žrtava komunističke „pravde“. Neko će kazati da su mnoge od tih žrtava „zaslužile takvu sudbinu“, jer je među njima bilo dosta pripadnika kvislinške vojske i ratnih zločinaca, koje je na ovaj način stigla „osveta“. Ratnim zločincima među njima je trebalo suditi, a „ne od njih praviti žrtve“ (kako se izrazio jedan komunistički vođa, i sam zgrožen bestijalnošću i masovnošću tih zločina). No, poenta komunističke pravde nije u utvrđivanju istine i kažnjavanju zločina, nego u utvrđivanju svoje „istine“ kroz teror i masovan zločin. To je, kao što smo videli, bio način obračuna sa svim političkim neistomišljenicima, a optužba za fašizam je jednako vredela za sve ne-komuniste podjednako. Trebalo je terorom legitimizovati ideološku ispravnost isključivo komunističke ideje (kao „antifašističke“) i putem tog terora stvoriti totalitarnu komunističku „novu stvarnost“.
No, tu se ne završava spisak komunističkih zločina. Komunistički socijalni inženjering i etničko čišćenje nastavljaju se i u uveliko mirnodopskim uslovima.
Jedno od najmasovnijih etničkih čišćenja na ovim prostorima (i uopšte na evropskom tlu) i ono o kojem se najmanje govori, bilo je etničko čišćenje Nemaca iz Banata, Srema i iz Slavonije.
Nemci su bili najbrojnija nacionalna manjina u Kraljevini Jugoslaviji. Pretpostavlja se da ih je u koncentracione logore internirano oko 400. 000, gde su držani od 1945 – 1949, a preživelo ih je 300. 000, koji su potom deportovani u Nemačku. Na njihova imanja su naseljavani ljudi iz Crne Gore i Hercegovine, čime je kupovana ideološka lojalnost tih ljudi novom režimu i drastično menjana etnička mapa. Slučaj „humanog preseljenja“, zar ne?
Možda nije na odmet pomenuti okolnost da je Ratko Mladić svoje utočište imao upravo u jednom takvom selu, koje se nekad zvalo Lazarfeld.
Teror kao instrument nacionalne politike: “Oslobađanje” Vukovara, jesen 1991.
Treba takođe pomenuti i etnički inženjering na Kosovu, kada je tamo zakonom zabranjen povratak Srba koji su odande za vreme rata izbegli ili proterani od strane balista, a na Kosovo doseljavani Albanci iz Albanije, što je bio deo ostvarenja Titovog (kasnije napuštenog) plana o stvaranju Balkanije. Kada je pak došlo do sukoba Tita sa ostatkom komunističkog lagera, pa tako i sa Enverom Hodžom, krenuo je teror komunista nad Albancima na Kosovu, pod vođstvom šefa tajne policije Aleksandra-Leke Rankovića (koji je „tamanio Šipce“ ne kao Srbin, već kao komunista, sa istom revnošću sa kojom je prethodno tamanio Srbe, Hrvate i ostale), a koji će zbog toga pobrati simpatije mnogih Srba i još i danas slavljen kao „heroj“.
Naime, mnogi Srbi su poverovali da je nacionalne aspiracije moguće ostvariti instrumentima komunističkog terora. Tako je kroz „rankovićevštinu“ stvoren jedan izuzetno uticajan komunistički ideološki pravac razmišljanja u Srba, koji bismo mogli nazvati „nacional-boljševizam“ – ideološki pakt između nacionalista i komunista.
Ta „rankovićevska“ komunistička „frakcija“ konačno će i trijumfovati u Miloševićevoj politici devedesetih, kada on bude upotrebio tajnu policiju i vojsku za ostvarenje „srpskih nacionalnih interesa“ na prostorima bivše Jugoslavije. A „rankovićevština“, odnosno, permanentni građanski rat protiv „klasnog neprijatelja“, etnički pogromi i „humana preseljenja“ stanovništva, bila je suština titoizma od samog početka.
Kako teror, mnogo pre nego nekakav manje ili više konzistentan skup ideja, čini suštinu komunističke ideologije, tako je taj teror neminovno zahvatio i obračun sa „neprijateljima u vlastitim redovima“, što je naročito kulminiralo za vreme raskida sa Staljinom i osude Informbiroa 1948.
Desetine hiljada komunističkih jednomišljenika je prošlo kroz sistem „ideološkog prevaspitanja“ u koncentracionim logorima, od kojih je najpoznatiji bio Goli Otok. O metodama tog „prevaspitanja“ napisane su mnoge knjige, koje svedoče o surovosti tog sistema. Kroz taj teror je uspostavljana stvarnost tog „posebnog, jugoslovenskog, samoupravnog puta u socijalizam“ ili jednostavnije ideologija titoizma, čijoj su se „suptilnoj“ i „humanističkoj“ prirodi mnogi intelektualci divili, a i danas se mnogi dive, gotovo do imbecilnosti.
„Samoupravni“ oblik komunizma ili titoistički „socijalizam sa ljudskim licem“, bismo pre i ispravnije mogli shvatiti kao krajnji oblik totalitarnog nasilja, tačnije, kao „socijalizaciju“ nasilja, koje treba da prožme sve pore društva (tako da uključuje i same komuniste), nego kao njegovu „humanizaciju“ ili „liberalizaciju“. „Samoupravni socijalizam“ je socijalizam koji sebe shvata ozbiljno, njegova potpuna „staljinizacija“ – totalitarno nasilje koje više ne treba ideološki legitimitet, koje je nasilje u svom „čistom vidu“. Nestala je i poslednja distanca između režima i društva – režim ju je sam izbrisao okretanjem terora prema samoj partiji, a jugoslovensko društvo je izbrisalo i poslednji mogućnost da se odredi prema komunističkoj ideologiji (iako se stalno time bavilo). Uzalud, ideologije više nije bilo, postojalo je samo konstantno nasilje upereno prema svima. Period Informbiroa je bio uvod u nove i sve žešće unutarpartijske obračune (Đilas, Ranković, hrvatski „maspokovci“, srpski „liberali“, razni „disidenti“, itd.), koji će svoju zadnju „revolucionarnu rotaciju“ doživeti tokom famozne Osme sednice KP Srbije.
Osma sednica je bila, kao što se zna, unutarpartijski obračun između dve struje – birokratsko-komunističke, koju je predvodio Ivan Stambolić i revolucionarno-komunističke, kojoj je na čelu bio Slobodan Milošević. Anti-birokratska struja je odnela prevagu, ustoličila Miloševića kao novog Tita i krenula u revolucionarni preobražaj srpskog (i šire, jugoslovenskog) društva.
Mnogi intelektualci-humanisti (pre svega oni nadahnuti idejama praxis filozofije) videli su u tim revolucionarnim previranjima „ugrađivanje apela odozdo i želja naroda u javnu politiku“. Autentični naslednik Brozove politike je tako miropomazan kao istinski revolucionar i moglo se krenuti u nove i zahtevne zadatke sveobuhvatnog socijalnog preobražaja „jugoslovenske zajednice naroda i narodnosti“.
Bila je to autentična socijalistička revolucija, a ne tek nacionalistička kontra-revolucija, kako nas ubeđuju uglavnom tumači istorije koji pripadaju poraženoj (stambolićevskoj) struji KP Srbije. U toj revoluciji, tajna policija i JNA će ponovo igrati ključnu ulogu.
To su, ukratko, neki od elemenata koji su, po meni, neophodni za razumevanje komunističkog nasleđa brozovskog režima, ali i uzroka rata u bivšoj Jugoslaviji, pogotovo bestijalnosti i masovnih akcija etničkog čišćenja koje su ga karakterisale, kao kontinuacije i kulminacije prave prirode tog režima. Ne kažem da je „rat svih protiv sviju“ u Jugoslaviji bio neminovna posledica titoizma (iako je bilo predvidljivo; čudo je bilo da su ostali komunistički režimi manje-više bez rata izašli iz komunizma – što se, opet, može objasniti prevagom birokratske a ne revolucionarne struje u tom trenutku u tim zemljama), nego da je taj režim bio zasnovan na nasilju i komunističkom razaranju društva, koje bi se moglo opisati hobsovskim vokabularom, pre nego ružičastim utopijskim bojama, kojima taj režim danas žele slikati njegovi nepreboljeni nostalgičari.
Tito i komunisti su uveli etničko čišćenje i socijalni inženjering kao normalnu praksu i običajnost političkog ponašanja na Balkanu – na kojoj praksi terora je komunistička ideologija crpla svu svoju legitimaciju – a ne Slobodan Milošević ili Franjo Tuđman (takođe bivši komunistički general) i njihovi pomagači i dobrovoljni izvršioci.
Zato i Ratka Mladića treba posmatrati pre svega kao oficira komunističke vojske a ne samo kao ratnog vođu bosanskih Srba i realizatora nacionalističkih snova o velikoj i etnički čistoj Srbiji.
Bez ideologije JNA (ne bez njenog naoružanja, kako se misli), taj san bi bio samo pusta sanja nekolicine isfrustriranih i socijalno marginalizovanih intelektualaca i fanatika.
Kada se nacionalizam (kome se, uz to, prida i etiketa „fašizma“) uzima kao određujuća suština ratova u bivšoj Jugoslaviji, misli se prekratko. Bez komunističke legitimacije nasilja, nacionalizam bi ostao samo jedna prilično nemoćna i neugledna, zastarela doktrina.
I tu dolazimo do tog osobenog spoja nacionalizma i komunizma, karakterističnog naročito za Miloševićev režim. Slobodan Milošević je u unutarpartijskoj borbi zauzeo, gore već opisanu, „rankovićevsku“ poziciju nacional-boljševizma. To je bila ideja da nam komunistički teror pruža sjajna i neophodna sredstva za ostvarenje nacionalnih ciljeva.
Stvarnost etničkog čišćenja i koncentracionih logora, razaranja čitavih gradova, posledica je ove doktrine. Samo tako možemo razumeti Miloševića, kao idejnog naslednika komunističkih doktrinara Aleksandra Rankovića i Dobrice Ćosića, a ne kao nekakvog bivšeg komuniste koji je odbacio socijalističke ideale i okrenuo se mračnoj nacionalističkoj ideologiji i fašizmu. Ne, kontinuitet i ideološki legitimitet je bio potpun. Samo tako možemo razumeti i kako je Ratko Mladić zamenio titovku šapkom vojvode Mišića; ispod te šapke je i dalje bila petokraka zvezda.
Takođe, to nam objašnjava i iz kojeg registra današnji nacionalisti u Srbiji slave jednog generala JNA koji je postao ratni zločinac i notorni masovni ubica kao svog heroja i „branioca srBstva“. To je ona vrsta nacionalizma koja je dominantna u Srbiji i koji je u praksi tako beskompromisno demonstrirao (i definisao) komunistički ubica Leka Ranković a njegovo delo nastavio Slobodan Milošević – a koji bismo mogli nazvati nacional-boljševizam.
Iako ponosni na svoj „anti-komunizam“, ovi vajni nacionalisti i ljubitelji etničkih čišćenja – od Obraza do Dveri Srpskih i Novog Standarda – predstavljaju danas u Srbiji jedine legitimne naslednike Titove komunističke doktrine.
Kada danas slave Ratka Mladića, oni slave komunistički teror i etnički inženjering kojem je Josip Broz dao „ljudski lik“.
Takođe, kada danas ideološki razbaštinjeni komunisti slave Tita i njegovu Jugoslaviju kao raj na zemlji – koji su uništili zli fašisti i nacionalisti – ili se ponose „antifašističkom borbom“ i tu borbu usađuju u legitimacijske korene novonastalih država, oni time odaju počasti i o Danu mladosti zatočenom građaninu Srbije Miloradu Komadiniću, glavnom vinovniku genocida u Srebrenici i bivšem pukovniku JNA, Ratku Mladiću.
Hag treba shvatiti kao komunistički Nirnberg za bivšu Jugoslaviju.
Ne može se govoriti o nacionalizmu i etničkom čišćenju na prostoru ex-Yu a ne govoriti o totalitarnom komunističkom teroru i JNA.
Savet Evrope je 26. januara 2006. usvojio rezoluciju kojom se osuđuju svi zločini totalitarnih komunističkih režima. Na listi ovih zločina totalitarnog komunizma je i genocid u Srebrenici. Svi se nadamo da je i poslednji. Ta nada će biti realnija koliko naše distanciranje od komunističkog nasleđa bude veće i potpunije.