Adolf Hitler in Bonn in 1938 (Bundesarchiv, Bild 183-H12704 / CC-BY-SA 3.0); jewishvirtuallibrary.org
Ian Kershaw – izvadci iz teksta, Spiegel, 29. januar 2008.
Peščanik, 30. januar 2008.
Priredio, naslov i međunaslovi – N. F.
“Danas je cela Nemačka Hitler”; ovaj novinski naslov od 4. avgusta 1934. godine odražava ključnu promenu vlasti koja se upravo odigrala. Dva dana ranije, na dan smrti Paula fon Hindenburga, predsednika Rajha, Hitler je bez odlaganja ukinuo mesto predsednika i promenio vojnu zakletvu – od tad su se vojnici zaklinjali njemu lično, da će mu, kao “vođi nemačkog Rajha i naroda”, biti bezuslovno odani. Sada je on šef države i vrhovni komandant oružanih snaga, uz to i šef vlade i monopolističke Nacional-socijalističke radničke partije Nemačke (NSDP). Hitler je imao potpunu vlast u Nemačkoj, nesputanu bilo kakvim ustavnim ograničenjima. Međutim, pomenuti novinski naslov je ukazivao i na više od velike promene konstelacije moći – na poistovećivanje Hitlera i zemlje kojom on vlada, na potpuni sklad između nemačkog naroda i Hitlera.
Referendum koji je usledio 19. avgusta 1934. godine, da bi legitimizovao promenu političke moći koja se desila, za cilj je imao da se jasno pokaže taj identitet. “Hitler za Nemačku – cela Nemačka za Hitlera”, glasio je slogan. Međutim, rezultat je pokazao da realnost zaostaje za propagandom. Po zvaničnim podacima, više od šestine birača se oduprlo intenzivnom pritisku i nije glasalo “za”. U nekim velikim radničkim oblastima Nemačke, i do trećine glasača nisu dali Hitleru glas. No, uprkos tome, bilo je i nekih zagonetnih nagoveštaja da Hitlerova lična popularnost prevazilazi popularnost samog nacističkog režima, a još mnogo više popularnost nacističke partije. “Za Adolfa Hitlera, da, ali hiljadu puta ne za glavešine crnokošuljaša”, bilo je naškrabano na jednom glasačkom listiću u Potsdamu. Slično raspoloženje se moglo osetiti svuda.
Narod, propaganda i volja
za moć lidera
Ispod površine koja je bila puna egzaltacije i obožavanja firera, o čemu je uniformna propaganda masovnih medija neprekidno trubila, postojali su brojni indikatori da Hitler nije baš svuda toliko popularan, čak i u ono vreme koje se, u kasnijim prisećanjima, kvalifikovalo kao “dobre godine” sredinom tridesetih. Međutim…u martu 1936., nemačke trupe su umarširale u demilitarizovanu zonu na Rajni. Taj spektakularni događaj je u potpunosti pokazao slabost zapadnih demokratija, i Hitler ga je slavio svoj najveći spoljno-politički uspeh do tada. Domaći problemi iz prethodnih meseci – nestašica hrane, visoke cene, niske plate i, u katoličkim oblastima, mnogo neprijateljstva prema režimu zbog sukoba države i crkve – privremeno su zaboravljeni u euforiji koja je nastala.
Mnogo toga govori da je Hitler, između Hindenburgove smrti 1934. godine i upada u Sudetsku oblast i Austriju četiri godine kasnije, zaista bio vrlo uspešan u pridobijanju podrške velike većine nemačkog naroda, a što je bilo od neizmerne važnosti za katastrofalan tok kasnije nemačke politike. Osim možda perioda neposredno posle zapanjujuće pobede u Francuskoj u leto 1940, Hitlerova popularnost nikad nije bila na višoj tački nego na vrhuncu spoljnopolitičkih uspeha 1938. godine.
Sebastijan Hafner je izneo dosta uverljivu kalkulaciju po kojoj je Hitler do kraja 1938. uspeo da stekne podršku “ogromne većine onih koji su glasali protiv njega 1933. godine”. Hafner misli da je Hitler do tada već ujedinio skoro celokupan nemački narod oko sebe i svoje politike, da su do tada preko 90% Nemaca bili “vernici u firera”. No, budući da nije bilo nikakvog pravog ispitivanja javnog mnenja, i da je postojalo zastrašivanje i represija prema onima koji bi se usudili da se suprotstave zvaničnoj propagandi, te da je jedino javno mnenje koje je imalo pravo građanstva bilo ono kojim su upravljale režimske agencije, ova cifra se može tretirati jedino kao pretpostavka, i to verovatno preterana.
S druge strane, teško je osporiti da je režim stekao veliku podršku posle 1933. godine, i da je to bila posledica onog što se smatralo ličnim Hitlerovim “postignućima”. Propagandnu sliku nije niko bolje sumirao od samog Hitlera, u govoru u Rajhstagu 28. aprila 1939. (koji Hafner takođe citira):
“Savladao sam haos u Nemačkoj, vratio red, jako povećao proizvodnju u svim oblastima nacionalne privrede… Uspeo sam da obezbedim nove poslove za 7 miliona nezaposlenih čije su nam nevolje tako dirale srca… Ne samo da sam politički ujedinio nemačku naciju, već sam je takođe i ponovo vojno naoružao, i pokušao sam da, stranicu po stranicu, likvidiram Ugovor čijih 448 članova sadrže najgore nasilje – toliko grozno da se nikada nije od nekog naroda ili nekog ljudskog bića očekivalo da se potčini tako nečemu. Vratio sam Rajhu pokrajine koje su nam otete 1919. godine; vratio sam u otadžbinu milione nesrećnih i proteranih Nemaca; obnovio sam hiljadu godina staro istorijsko jedinstvo nemačkog životnog prostora; i pokušao sam da ostvarim sve to bez prolivanja krvi i bez nanošenja ratne patnje bilo mom, bilo drugim narodima. Ostvario sam sve ovo, iako sam još pre 21 godinu bio nepoznati radnik i vojnik svog naroda, ostvario sam sve to zahvaljujući vlastitim naporima…”
S obzirom na stanje u Nemačkoj 6 godina ranije, onima koji su 1939. slušali Hitlerov govor, pa čak i onima među njima koji su ranije bili protiv nacista, bilo je teško da ne priznaju kako je Hitler postigao nešto zaista izvanredno. Malo njih je bilo dovoljno dalekovido ili dovoljno spremno da se upusti u analizu svega što se krije iza ovih “postignuća”, da odbaci strašnu nehumanost na kojoj se nemačka obnova zasnivala, da zapazi kako se upravo u tom trenutku podriva struktura država, a Rajh finansijski uništava, i iznad svega, da shvati koliko je riskantan, i to po sam opstanak zemlje, pravac u kome je krenula politika tog režima.
Malo je ljudi uopšte bilo u poziciji da se suprotstavi fundamentalnoj laži sadržanoj u tvrdnji da Hitler stalno pokušava da izbegne krvoproliće i izloži svoj narod (ili tuđe narode) ratnim patnjama. Ono što je za većinu Nemaca u proleće 1939. bilo cilj po sebi, a za šta je izgledalo da je Hitler trijumfalno postigao, predstavljalo je za naciste samo odskočnu dasku za rasno-imperijalno osvajačko ratovanje, za koji su se pripremali. Hitler:
“Okolnosti su me primorale da decenijama govorim skoro isključivo o miru. Jedino stalnim naglaskom na nemačkoj želji za mirom i našim miroljubivim namerama bilo je moguće dati nemačkom narodu oružje koje je uvek pretpostavka za sledeći korak”.
Uza sve ograde koje se moraju ozbiljno uzeti kada se uopšteno govori o Hitlerovoj popularnosti (budući da su oni koji su bili protiv njega bili primorani da ćute), svakako nije preterano govoriti o širokom konsenzusu, koji je, tokom mirnodopskih godina njegove diktature, bio cementiran integrativnom snagom mita o Hitleru. To je bio veštački stvoren konsenzus, propagandni konstrukt, praćen represijom nad političkim protivnicima, “rasnim neprijateljima” i drugim otpadnicima od proklamovane “nacionalne zajednice”.
Imidž Hitlera kao “supermena” predstavljao je centralnu komponentu ove fabrikacije. Još pre nego što je on “preuzeo vlast”, taj imidž je bio proizvod tada najmodernije, vrlo uspešne političke “marketinške” strategije, koju je osmislio Gebels. I kada je 1933. monopol nad državnom kontrolom propagande prešao u ruke nacista, u masovnim medijima nije bilo prepreka za brzo širenje Hitlerove “harizmatske” privlačnosti.
Ali, čak ni vešto obmanjivanje i sofisticirane tehnike koje su korišćene za stvaranje Hitlerovog mita ne bi bile efikasne da plodno tle za njega već nije bilo pripremljeno, godinama pre nego što je došao na mesto Kancelara. Imajući u vidu neuspeh Vajmarske demokratije, i krizne uslove u kojima je Hitlerova vlada došla na vlast, bilo jasno da će novi Kancelar jako povećati svoju popularnost ako brzo postigne neke uspehe. Otvorio se prostor za brzo širenje obožavanja Hitlera, onog koji je osvojio “većinu većine” onih koji nisu glasali za njega u martu 1933. Brzinu sa kojom se Hitlerov kult proširio treba posmatrati u ovom kontekstu, kao i u kontekstu majstorske upotrebe propagandne mašte.
Red, rad, disciplina
U ranim godinama Trećeg Rajha, većina ljudi je osećala da su se posle teških godina beznađa pojavili neki novi pravac, energija i dinamizam. Postojalo je rašireno osećanje da vlada konačno čini nešto što će Nemačku vratiti na noge. Naravno, Hitler, čije je poznavanje ekonomije bilo elementarno, nije lično rukovodio ekonomskim oporavkom u ranim godinama Trećeg Rajha. Razlozi za brz oporavak su bili brojni i komplikovani. Ako bi se za bilo kog pojedinca moglo reći da je osmislio oporavak onda je to bio Hjalmar Šaht, predsednik Rajhsbanke i Ministar privrede. Hitlerov doprinos je iznad svega bio u promeni klime, u stvaranju atmosfere i uverenja da se Nemačka revitalizuje.
To je bio prvi veliki korak u pridobijanju onih koji ga nisu podržavali 1933. godine. Činilo se da nije moguće poreći činjenica da je u vreme dok su druge evropske zemlje (i Amerika) u velikoj meri patile od masovne nezaposlenosti, Hitler oslobodio Nemačku tog tereta, i stvorio neku vrstu “privrednog čuda”.
Do 1936. godine već je vladala opšta zaposlenost. Naravno, već je tada glavni generator zapošljavanja, sa opasnim posledicama po budućnost, bilo ponovno naoružavanje. Ali, malo je Nemaca brinulo o tome odakle su došle šanse za zapošljavanje. Oni su samo znali za ranije patnje kada nije bilo posla, a sada ga ima. To se smatralo za prevashodno Hitlerovo lično dostignuće.
Cilj opravdava sredstva
Dalje, Hitler nikada nije prestao da eksploatiše poniženje Nemačke u porazu 1918. (poniženje koje je navodno delo “kriminalaca iz novembra”) i Versajskog ugovora koji je bio potpisan naredne godine. Prezir prema tom Ugovoru i onome što se doživljavalo kao njegova nepravednost presecali su linije partijskih podela u Nemačkoj. Stoga su snažne promene u spoljnoj politici, koje je Hitler preduzeo da bi zbacio versajske okove i reafirmisao nemačku snagu i prestiž, garantovale masovnu podršku sve dok je to bilo izvodivo bez krvoprolića.
Pored njegovih pretpostavljenih dostignuća u ojačavanju nemačke spoljnopolitičke pozicije, Hitler je bez sumnje stekao veliku podršku kroz ono što se smatra njegovim zaslugama u obnovi “reda” kod kuće. Krajem juna 1934. godine, Hitler je preduzeo ono za šta su mnogi mislili da je surova ali neophodna akcija kojom je uništeno vođstvo SA, sve nepopularnijeg dela njegovog pokreta. U govoru u Rajhstagu 13. jula 1934, on je preuzeo ličnu odgovornost za ubistva koje su se dogodila. Ono što je u stvarnosti predstavljalo brutalan, makijavelistički politički udar, bilo je predstavljeno kao neophodan korak na putu uklanjanja velike unutrašnje pretnje naciji, i iskorenjivanja korupcije i nemorala. Hitler je naglasak stavio na homoseksualizam, raskoš i lagodan životni stil Ernsta Rema i drugih SA lidera. Igrajući na kartu postojećih, široko ukorenjenih predrasuda, mogao je da gurne u drugi red sve temeljne pravne principe, tvrdeći da je delovao u nacionalnom interesu kao najviši sudija nemačkog naroda.
Umesto osude zbog toga što je priznao masovno ubistvo, on je stekao veliku podršku zbog beskompromisnog delovanja na iskorenjivanju zla i nepodopština koji ugrožavaju naciju. “Firer je svojim energičnim akcijama osvojio mase, posebno one koji su još uvek neodlučno reagovali na Pokret; njemu ne samo da se dive, već on postaje njihov idol”, bila je ocena u poverljivom izveštaju niže režimske birokratije. Prema jednom izveštaja iz Bavarske: “Uopšteno gledajući, postalo je nažalost jasno da ljudi ne razmišljaju politički. Oni misle ‘Hitler je zaveo red i stvari će krenuti napred. Izveštaj iz Berlina dodaje: “Hitlerov autoritet je ojačan među najširim krugovima. Sve češće možete čuti ljude kako govore: ‘Hitler uzima stvar u svoje ruke.’
Gledište da je Hitler doneo red u Nemačkoj uveliko je preživelo kraj II Svetskog rata. Uverenje da je on, bez obzira na “greške”“očistio” Nemačku, okončavajući haos, istrebljujući kriminal, čineći ulice ponovo bezbednim za noćne šetnje, unapređujući moralne standarde. Sve to su – zajedno sa zaslugama za iskorenjivanje masovne nezaposlenosti i izgradnju autoputeva – trajni su elementi mita o fireru.
Kult ličnosti
Bez obzira na česte kritike njegovih potčinjenih i negativan imidž “malih Hitlera” – partijskih funkcionera s kojima su se ljudi dnevno sretali i kojima su često bili nezadovoljni – sam Hitler je među masama doživljavan kao neko ko stoji po strani od sektaških interesa i materijalnih obzira… Objavljivanje Gebelsovih ritaulnih obraćanja “našem Hitleru” svake godine na njegov rođendan, i popularne knjige fotografija koje je napravio Hajnrih Hofman (sve prodate u ogromnom broju) koje su otkrivale “privatnog” Hitlera – “Hitler koga niko ne poznaje” (1932), “Hitler okružen omladinom” (1934), “Hitler u svojim planinama” (1935), i “Hitler van dužnosti” (1937) – težile su da naglase “ljudsku” stranu firera i pokažu da njegovi herojski kvaliteti izrastaju iz činjenice da je on “čovek iz naroda”.
Naravno, nikada nećemo moći da saznamo koliki je zaista bio broj ljudi koji su u potpunosti prihvatili ovaj odvratni kult ličnosti. Očigledno da to nije bio mali broj. Bio je zasipan udvoričkim pismima, kič pesama i drugim eulogijama, fotografijama i poklonima. Tokom ranih godina Trećeg Rajha porastao je broj roditelja koji su svojoj deci davali ime Adolf, iako je dekret iz 1933. godine instruirao lokalne urede da obeshrabre ovakvu praksu kako bi se zaštitilo firerovo ime. Ovakve provale firerovog kulta su bez sumnje bile vezane za fanatičnu, nacifikovanu manjinu. No, čak i oni koji su uspeli da se distanciraju od najvećih preterivanja kulta ličnosti, ipak su često prihvatali bar neke elemente Hitlerovog pozitivnog imidža.
“Jevrejsko pitanje”
Iako ogromna većina stanovništva nije delila Hitlerovu antisemitsku paranoju, ona je nije vrednovala dovoljno negativno da bi to moglo da nadjača pozitivna svojstva koje je većina videla u njemu. Široko rasprostranjena latentna odbojnost prema Jevrejima, koja je postojala i pre nacističkog širenja mržnje, nije nudila mogućnost da se postave neke prepreke “dinamičkoj” mržnji koju je osećala brojna manjina – ona manjina koja je, doduše, posle 1933 bila na vlasti. Dosta istraživanja je ilustrovalo različitost ličnih stavova Nemaca prema progonu Jevreja (što se najbolje vidi u različitim reakcijama na objavljivanje Nirnberških zakona u septembru 1935, i “Kristalnoj noći” u novembru 1938). Ipak, nacisti su uspeli da kod većine ljudi stvore utisak da postoji neko “jevrejsko pitanje”, kao i da prodube anti-jevrejska osećanja u vreme kada je počela da da raste spoljašna pretnja od rata koji dolazi.
Kada se otvreno nasilje iz Kristalne noći pokazalo napopularnim, čak i u nacističkim krugovima, Hitler se potrudio da se javno distancira od pogroma koji je sam organizovao. Ali, i pored širokog neodobravanja metoda, već tada je vladalo opšte osećanje da za Jevreje više nema mesta u Nemačkoj, i Hitlerovo povezivanje Jevreja sa rastućom međunarodnom opasnošću (koju je on izazvao više no iko drugi) ojačalo je – ili barem nije oslabilo – njegov imidž fanatičnog zaštitnika nacionalnih interesa.
Mnogi su se takođe i materijalno okoristili od isključivanja Jevreja iz nemačkog društva, njihovog ekonomskog razbaštinjenja. “Pokret za bojkot” koji je počeo kada je Hitler postao Kancelar Rajha, i u nekoliko talasa efikasno istisnuo Jevreje iz komercijalnog života, završavajući na kraju u programu “arijenizacije” 1938, kojim je imovina Jevreja opljačkana, delovao je na korist velikog broja Nemaca. I za tu stvar su mnogi bili zahvalni Hitleru. Ljudski troškovi, koje plaća nepopularna manjina, njima su se činili kao nevažna stvar.
Fanatici, skeptici, disidenti
Naizgled beskonačan niz Hitlerovih uspeha tokom mirnodopske faze Trećeg Rajha imao je još jedan nus-proizvod koji je doprineo jačanju režima. Posle 1933, podružnice NSDAP su mogle da puste svoje pipke u skoro sve sektore društva. Nacistički pokret je na ovaj ili onaj način “organizovao” milione Nemaca, i bilo je teško izbeći ovakvo ili onakvo učestvovanje u izgradnji firerovog kulta. Armija beznačajnih apartčika i karijerista dugovala je svoj položaj i promociju “sistemu” koji je Hitler predvodio. Naglasak na “vođstvu” i “postignućima” podstakao je nemilosrdno takmičenje koje je igralo na niske ambicije i otvaralo neviđene mogućnosti, oslobađajući ogromnu energiju u širem naporu promovisanja vizije nacionalne obnove oličene u samom Hitleru.
Naravno… pored fanatika postojali su i skeptici i – mada oni nisu mogli da se izraze ni na koji smislen način – čak i disidenti. Isto tako, nije bilo moguće održati entuzijazam za Hitlera na jednako visokom nivou. Izlivi sreće u trenucima trijumfa, kao što je objava remilitarizacije Rajnske oblasti 1936, predstavljali su vrhunce. Do pada bi dolazilo čim se vrati stara siva svakodnevica.
Ipak, od nemerljivog značaja je bila emotivna integracija koju je rastuća Hitlerova popularnost prvih godina Trećeg Rajha nesumnjivo stvorila. Bez obzira da li je obožavanje Hitlera bilo autentično ili hinjeno (kao što je u mnogim slučajevima i bilo), ono je odigralo istu ulogu. Milioni Nemaca, koji bi inače bili suprtotstavljeni, sumnjičavi ili pak samo ovlaš naklonjeni režimu i nacističkoj doktrini, javno su davali svoju potporu Hitleru: to je bilo od suštinske važnosti za nacističku vladavinu.
Plebiscitarna aklamacija koju je Hitler bio kadar dobiti u trijumfalnim prilikama, uveliko je ojačala njegov položaj u odnosu na različite grupe unutar režimske elite moći. Unutar najuže elite nacističkih vođa, njegova ogromna popularnost ga je učinila praktično nedodirljivim i nije bilo načina da se dovedu u pitanje njegova dogmatska gledišta i način na koji vodi politiku – pa čak ni 1938-39. kada su se neki nacistički lideri, uključujući i Geringa, unervozili zbog opasnosti ulaska u rat sa zapadnim silama.
A što je još važnije, Hitler je zahvaljujući svojoj popularnosti postao nedodirljiv i za one grupe unutar nacionalno-konzervativne elite moći, iznad svega u vođstvu Vermahta i delovima Minsitarstva spoljnih poslova, u kojima je strah od budućeg katastrofalnog rata 1938. godine vodio prvim znacima protivljenja opsnom kursu spoljne politike. Kada su zapadne sile zaigrale po Hitlerovoj želji i dopustile mu još jedan jedan “trijumf bez krvi”, izolovanim opozicionim krugovima krajem 1938. bilo je jasno da nije bilo načina da se on ukloni (i to saznanje je pomoglo da se konzervativni otpor parališe tokom prve, pobednosne faze rata).
Put u jednom pravcu
Konačno, ojačani kult firera imao je uticaja i na samog Hitlera. Neki od onih koji su se nalazili u njegovoj blizini kasnije su tvrdili da su negde 1935-36. primetili na njemu promenu. Postao je, kako kažu, netrpeljiviji prema i najblažoj kritici i mnogo ubeđeniji u vlastitu nepogrešivost. Njegovi govori su dobili naglašenije mesijanske tonove. Počeo je sebe da doživljava – tendencija koju je njegova ličnost imala od početka, ali je sada bila dodatno preuveličana – kao izabranika Proviđenja. Kada je, posle uspešnog udara u Rajnskoj oblasti, u jednom od svojih “izbornih” govora zapazio: “Ja sledim put koji mi je dodelilo Proviđenje, sa instinktivnom sigurnošću mesečara”, to je bilo više od puke retorike koja se koristi u izbornim kampanjama. Hitler je stvarno verovao u to. Sve više se osećao nepogrešivim.
Najkasnije do sredine tridesetih, kombinacija narcističkih crta njegovog karaktera, ekstremne servilnosti i laskanja koji su ga okruživali, i bezgranično obožavanje masa koje ga je uvek iznova stimulisalo, pojačavala je uverenje da sudbina Nemačke leži u njegovim rukama, i da samo on može voditi zemlju do konačne pobede u sve bližem konfliktu. “To suštinski zavisi od mene, od mog bića, od mojih političkih veština”, rekao je generalima na početku rata. Naglasio je, kao deo ovog razmišljanja, “da niko nikada neće uživati poverenje celog nemačkog naroda kao što ga uživam ja. Nikad neće biti čoveka u budućnosti koji ima više autoriteta od mene. Moje biće je stoga faktor od velike vrednosti… Niko ne zna koliko dugo ću živeti. Stoga je bolje da sukob počnemo odmah”.
Do avgusta 1939, u svim segmentima režima, i u masama koje su proslavljale svaki Hitlerov “uspeh”, vladalo je uverenje da su njihove sudbine vezane za odluke firera. I tako će ostati sve do 1945. U ratnim godinama, kako je slavna pobeda polako uzmicala pred nadolazećom, naizbežnom katastrofom, i poraz za porazom neizbežno krnjio harizmatsku osnovu njegovog vođstva, i kako je postajalo sve jasnije da on Nemačku gura u ambis, sudbinske veze sa Hitlerom, koje su bile zapečaćene u “dobrim godinama” tokom tridesetih učinile, učinile su taj pravac putem bez povratka. Nemački narod, koji je podržao Hitlerove trijumfe, sada je bio osuđen da podnese katastrofu u koju ga je on odveo.