(Image: https://www.touchofclass.com/loving-hands-table-sculpturebronze/p/V260-001)
Dragoljub Todorović
BOŠNJAČKIM SRCIMA
Golim rukama srce su Vam vadili,
želju za životom crnom kapom gasili,
sve da hoće gore biti ne može.
U ovoj noći, čistoj, mekanoj, umiljatoj,
ja poznam opet taj vaš svet,
sad je taj svet na nebu,
i iznova večan je.
U devedesetim bez srca i ponosa,
i ponovo oni bez srca i ponosa,
plašili su se vašeg srca nebeskog,
i prošarano oblačnim zavijutcima,
jer vaša velika duša boravila je na zemlji,
a to nije smela…
Bili ste deca bez igračaka,
veliki pljusak leti, zar se i to dešava,
verujući u Boga,
i svom snagom u ljubav,
na ovom opasnom dunjaluku,
vaša duša je bila prepreka.
A ja…
Sam sa sobom i Vama,
hiljadu puta snivam, hiljadu bisera govorim,
poštujući vaša zemaljska stradanja,
diveći se vašim nepreglednim visinama,
znam,
samo vam se duša na Ahiret preselila.
I ja opet sam,
živeći s puškama i krvnicima
koji su vas poslali gore,
znam,
tuđ sam, a ipak Vaš.
A Vi,
svake noći mi šaljete anđele,
na zemlji su vam ostale velike želje,
jer i ja sam poprimio Vašu klicu stradanja,
Bošnjačka srca željna radovanja.
U ogledalu ste iza mene,
a ispred svih nas
kad vera dotakne ljubav,
kad stradanja povrede nadanja,
kad Drinom se rasipa glas…
Svaki mir zaboravlja žrtve,
svaka žrtva se samo retko seti.
A ja, Bošnjaci moji,
ostao sam bez duše i sna,
moju dušu ubi puška četnička koja ubi Vas,
a ja Bošnjaci moji,
cele ću godine žaliti,
što sam bio sprečen
da pozdravim Vaše duše u Srebrenici.
Ja već sada s vama lutam rajom,
ja već sada vidim neka draga lica,
ja i sada plačem i kad se smejem,
ja sam mrtav, al’ još svetom lutam,
ja sam opet sam,
sa Vama il’ bez Vas.
Teci suzo i Drinu pomuti,
duni vetre, Sava nek’ se peni,
a ti Bože – čuvaj Bošnjake…
DALEKO JE VOLJENA BOSNA
Setom putnika, tugom mornara,
večeras ti dolećem jastukom svojim,
ja te i dalje volim čežnjom svom,
ali kako dalje, kad ona više nema snagu sna.
Kako dalje godine da brojim,
pišem tvoje ime, pamtim rane jade,
zar da na nekom severu snivam nova proleća,
bez kumova i starih drumova.
Podmetnute grehove, lažima smo menjali,
za sve drugo nerotkinja,
ova duša samo za bol bila je plodna.
Ti znaš ono, što i mene brine,
to što nas dele puste daljine.
Daleko si, voljena moja…
Samo mi je da te vidim i rane zalječim,
da umirim ovaj ludi duh
i ispričam vazduhu za tu sudbu ludu,
pa da suza padne u oranice plodne,
da mi grom ne ubije stari hrast,
što od njega odoh, a ipak, nemam sreću.
Tako lijepa, a tako daleka,
starija od tuge, starija od mene,
stara kao dugme prevrnutog kaputa,
znaj, u mom srcu, ja ću za te naći puta,
ognjem i mačem, mi smo se rastali,
sada samo čujem vapaj za granama- beharli.
Kad bih drugom stazom da krenem,
i na tren te zaboravom zarobim,
zašto svaki put do tebe vodi,
kaži mi.
Stani na put mojoj tuzi,
ti možeš, ti to znaš,
moj je voz na tvojoj pruzi.
Kako zagristi jabuku sevdaha,
naš se biser u tuđini gubi,
kako brate, da ti kažem:
Daleko je Bosna.
Ti si tu gde jesi,
blizu mi Bog, daleko zapad,
neko novo vreme po tvojim ranama baca soli,
ti sanjaj- da ti niko ne zabrani,
ti voli- da ne budeš zaboravljen.
Ovde nema šadrvana,
ovo zlato na suncu ne sija,
teško ćeš ovde taći oblake.
Da mi krila nisu slomljena,
davno bi do tebe duša doletela.
Ćutim, varam život bez tebe,
što mi nisi noći ove, da oživim svoje snove,
jer, samo se Bosanac smeje i kad mu se plače,
jer, samo smo mi jednomu životu voleli.
Pusti da vetar nosi travu pokošene mladosti,
ne boli ta laž što je sama,
boli ta laž što ne znam šta je istina.
Pusti izvor da poplavi livadu večnog proleća,
javu da povredi san, noć da ugasi dan,
pusti tugu da bude ono što je dosad bila.
Gde se dadoše sve te zvezdice,
što su nekad zlatnim koncem
put do tvojih gora tkale.
Kažu da su moja lutanja tragovi i senke
svih mojih čekanja,
da rođenje biva pod tvojim nebom,
i da je smrt prečica do tvojih tvrđava.
Kakva je to čežnja bez čekanja,
kakav je to izvor
kad ne piju vodu ni jelen ni košuta.
Ukralo mi te jedno vreme,
a ja sam odsjaju tuge ukrao sjaj i
njime te beskrajno zavoleo,
ova noć ima melodiju tvog sevdaha,
koga skrivaš pod jorganom vremena,
i onu staru, tužnu, balkansku i večno prokletu-
južnjačku utehu.
Oprosti mi tamo gde drugi lažu, i kad o meni istinu kažu,
na mom licu nisu uvek pravi znaci,
oprosti mesto gde sam tražio nadu,
gde sve moje suze i tvoja tuga u jednu čašu staju.
Oprosti, ako ne umem da volim,
ako te silno ljube tvoji sinovi i ako to boli.
Željo bolom otrovana,
kako sa sudbinom da te pomirim,
nije to od vina, nit’ je rana jesen kriva,
nije to do proleća, boljka od svih najveća,
što su meni sva svanuća, k'o dvorišta bez kuća.
Tvoje je da me ne vidiš setnog,
da me pamtiš kao dobrog starca,
tvoje je da ne znaš šta se sa mnom zbiva
i da znaš da ti za to nisi kriva.
Prošlosti moja, suze sama piješ,
slađi je tvoj pelin od svake budućnosti,
zato dolazim, društvo da ti pravim,
jer kad nisam sa tobom, jabuko sevdaha,
bolje društvo i ne treba.
Večeras te kradem od ljudi i vremena,
dosta su strepela nadanja,
k'o da ih umornim vodama brodovi nose,
celi svet smo obišli, nigde otišli,
jer, samo jedno mesto na svetu, zove se Bosna.
Tamo gde duša čergara godine broji,
i neki oblak šutnje sudbine kroji,
živi se neki novi život, što nam sve fildžane odli.
To je teži put do raja,
stalno krećeš iz pepela,
jer je ova sudba tako htela,
do kraja- bez raja.
Vreme je učinilo svoje,
stare boljke žive su,
tu i tamo tinjaju,
tek da me na bol podsete.
Za sva vremena: prošla i buduća,
Bosna: jedna, jedina,
Bosna: lepa, gizdava.
Tu su tvoji sinovi, iako ih ne vidiš,
gde u ovim vremenima gnezdo da svijaju,
kad su ona prolazna,
a ti im osta jedna, jedina.
Daleko je Bosna, il’ mi se to čini?
Samo srce zna da odredi granice,
i postavi nove stanice,
tek, večeras, ti si njemu gost,
za neka nova jutra
sačuvaj mi mesto tu:
gde se ljube Drina i Semerija,
gde Krajina miluje krajnji Zapad,
gde Tuzla i Zenica šire ruke svima
tamo gde je Sarajevo, puno sevdaha.
A, dobro znam, sutra će mi mnogo toga trebati:
oklop tvoje ljubavi od života da me brani,
tamo gde me muči jezik strani,
i gde BOLAN- BA, odzvonjava u ušima,
prinzaću sebi- daleko si, voljena moja,
ti, jabuko, prkosna od sna,
Daleko je voljena Bosna…