Foto: medium.com
Autor: Erman Jakupi
Biće šest-sedam mjeseci od kada naš gazda ima poteškoće da nas isplati. Jednom nas je sakupio ispred njegove kancelarije saopštivši nam da mu socijalna kooperativa koja zbrinjava izbjeglice iz Afrike, (i za koju smo kuhali skoro dvije godine), duguje 50 hiljada eura i kako stoje stvari nema ni namjeru da mu ih da. I to je navodno razlog zbog kojeg kasni sa platama. Naravno mi radnici smo se između nas odmah zapitali: zar je moguće da jedna firma kao naša, koja godišnje pravi milion eura prometa, može pasti na koljena zbog 50 hiljada eura? Ta nam suma izgleda smiješna jer je inferiornija od sume koju je naš gazda izdvojio za svoje japansko auto u kojemu se šepuri nagizdan kao paun. I tako se mi radnici prepuštamo najcrnjim sumnjama: firma će propasti jer on baca pare kao da je Rockefeller…Zadnji put kad se vratio iz Francuske hvalisao se da ga je hotelska soba koštala 1200 eura na noć…njegova kčerka je više u Monte Karlo nego što je ovdje u Lodiju…sem toga priča se da igra poker i da ulaže novac u neke sumnjive i ilegalne poslove…
I tako neki dan uđem u njegovu kancelariju da ga pitam kad će mi platiti. Ništa! On jednostavno nema para. Ono što me razljućuje najviše je njegovo ponašanje: niti se kome izvinjava niti koga obavještava kad bi plata mogla stići. Mada firma i dalje radi punom parom on za finansijsku situaciju u njoj optužuje nas radnike. Tako je to! Kad radnik zahtijeva da bude ispoštovano jedno njegovo pravo gazda koristi strategiju omalovažavanja. Sjeti se pokoje greške koju je načinio u petnaest godina rada i insistira na njoj. Nismo valjda mi krivi zbog toga što ga socijalna kooperativa nije isplatila. Mi i dalje radimo dvanaest sati dnevno! Zamislite neki dan u jednoj Bakunjinovoj knjizi iz 1852 godine čitam:”Dosta sa radnim vremenom od 12 sati!”. Dva vijeka poslije nešto se možda promjenilo?! Postoji li u ovom kurčevom svijetu i civilizaciji neki drugi progres koji nijeisključivo tehnološko-produktivni? Hegel je tvrdio da je ljudska istorija napredovanje u svijesti o slobodi. A Ja sam evo, posve suprotno, u mom malom svijetu pokunjen i nemoćan. Ja beznadežno tražim da budem plaćen!
Kad sam skoro suznih očiju izašao iz gazdine kancelarije i ušao u kuhinju moj kolega Timoti, Nigerijanac koji priča loše italijanski, mi reče:” Joooj ti tužan…”.
“Da…dobro si primjetio…onaj kurvin sin nikako da mi plati…”, odgovorih mu.
“Meni ne platiti dva puta…kako platiti ja kiriju…ja doći ovdje jer Afrika nema posao…ovdje gazda ne plaćati…”, reče Timoti kao da je jedva docekao da se potuži i on.
“Timoti kako se kaže na tvom jeziku ‘život je težak’?”,zapitah ga ja.
“O NA GBO NA KAKA GBE”, kaže mi on kao pomiren sa sudbinom. Kad čuh ove riječi ja se, na Timotijevo iznenađenje i zadovoljstvo jer se eto našao neko zainteresovan za njegov jezik, kao izbaćen iz katapulta zaputih prema magacinu derući se na sav glas:”O NA GBO NA KAKA GBE!”. Tako euforičan i ponavljajući moju afričku mantru protiv zlih duhova izvitoperenog kapitalizma sakupih u magacinu svu robu koju sam trebao pod hitno skuhati: rižu bijelu i crnu, makarone i špagete, nekoliko vrsta žitarica i kus-kus. Ljudi nije vrijeme za plakanje! Rad je stvorio čovjeka! U tom momentu mog mazohističkog samo- bodrenja u magacin uđe moj kolega Andrea:
“Šta se dereš čovječe?! Šta to baljezgaš na bosanskom? O na bona kaka be…jel’tako? Haha Šta to znači?”
“Nije bosanski nego neki nigerijanski dijalekt…O na gbo na kaka gbe…tako je ispravno…naučio me Timoti! Ako te baš interesuje značenje ovih riječi je: život je težak…”, objasnim mu ja bojažljivo. I bio sam u pravu jer je njegova reakcija bila slijedeća:
“Ako mu je ovdje teško nek se vrati tamo odakle je i došao! Kad mu je lakše u Africi neka ide tamo…šta je došao ovdje zajebavati nas u italiji?”.
“Nije htio reči ništa loše! Nisu mu dali dvije plate…Ne zna kako će platiti kiriju jadnik…”, kažem mu ja pokajan jer sam uopšte pričao sa njim.
“Baš me zaboli kurac i za to!”, odriješi mi on.
Dan poslije dođem na posao i zateknem Andreu pred vratima kako u kombiju nervozno razbacuje termičke gajbe koje koristimo za transport hrane koju pripremamo. U mom životu nikada nisam čuo toliko psovki za tako kratko vrijeme. Možda samo onaj put kad sam jednoj mojoj ženi sicilijanki priznao da sam se zaljubio u drugu.
“Šta ti se desilo? Jesi li to otkrio da ti je žena nabila rogove?”, zapitah ga smijući se.
“Desilo se nešto još gore…Sjećaš li se kad su me prošle subote poslali da služim na onoj svadbi…Radio sam tamo od osam ujutro do osam naveče…Ne pitaj me ništa…bilo je više od tristo ljudi na ručku…neki su bili toliko pjani da su ulazili u kuhinju i tražili od nas da se požurimo…A nas je bilo troje u kuhinji…tri čovjeka na tristo ljudi!…Elem da ne dužim…gazda mi je rekao da će mi platiti sate koliko je predviđeno ugovorom plus 150 eura na ruku…Jutros mi kaže kreveljeći se ko hajvan: platiću ti samo sate! Kad sam ga pitao za sto pedeset eura odgovorio mi je da nema keša…Ništa 150 eura! Jebo te život! Koji je to Kurvin sin! Šta da ti kažem? Ništa!”, izusti on u jednom dahu, malo je reči zakrvavljenih očiju.
“Uvijek možeš reči ponešto!”, kažem mu ja glasom u kojemu je odglumljena tajanstvenost.
“Šta mogu reči?”, zapita me on ne skrivajući nadu da ću mu predložiti nešto što bi moglo riješiti njegov problem.
“O NA GBO NA KAKA GBE! Eto šta možeš reči!”, odgovorih mu drsko.
“Bježi mi s očiju da ti ne prebijem kosti…govnaru jedan!”, osta da ronca na vratima moj kolega.
Istog tog dana prije no što ćemo poći kući Timoti nam je na mobilnom pokazao njegov žiro račun. Imao je samo 4 eura i 80 centezima na njemu. I tako se uhvatismo za novčanike…ko 5 ko 10 eura, skupismo Timotiju 50 eura da mu se nađe dok ne stigne plaća. I ne samo to! Glavni kuhar mu je dozvolio da iz frižidera uzme i ponese kući za večeru sve što hoće. Kad je Timoti napunio kesu hranom glavni kuhar se okrenuo prema nema i zapitao:
“ Da li je neko možda nešto vidio?”.
“Ma kakvi!”, odgovorismo svi na jedan glas.
(Iz zbirke priča.30 načina na koje sam umro)