Naslovna fotografija: Braca Stefranović/XXZ
Preuzeto sa portala XXZ; iz knjige O prirodi stvari.
Predrag Čudić
Ne razumem taj nacionalizam.
Čemu to? Evo, recimo, ja sam Srbin. Bio sam i ostaću Srbin jer nema druge, a vidim, ovde se neki diče što su Mađari. Pa šta ako su Mađari, čudna mi čuda. Lako je biti Mađar, to može svako. Baš vidim pre neki dan na ulici da su budale, a znaju mađarski, to je za njih prirodno. A kad ja nešto zapitam oni se prave da ne razumeju: Kako, molim, nismo dobro čuli? I sve tako. A kad vidim kakve sve budale govore tim jezikom prođe me volja da na tom jeziku i dobar dan kažem.
Ne razumem taj nacionalizam?
Dođe mi pre neki dan neka mlada gluperda, kaže da je iz Mančestera, kao novinar u listu Gas-ulje revija. Možes misliti, revija za gas i ulje, i govori taj fićfirić čisto engleski, ja tuc muc, a on čist lep engleski o kakvom sam sanjao kad sam uzimao časove. Pa, kao, taj idiot istražuje, skuplja neke informacije o upotrebi gasa i ulja… Pa kad je tako, molim lepo, dečko, nauči srpski, pa pitaj. No, to još ne znači da ću ti odgovoriti. Ako je nešto iz oblasti državnih tajni i što je od nacionalnog interesa… Kao, recimo, koliko ima nas Srba koji kuvamo na ulju, malo sutra ću ti odgovoriti. Reći ću ti da je od nacionalnog interesa da se ne zna uopšte koliko nas ima, nas Srba!
Čemu taj nacionalizam?
Evo, recimo, ja govorim srpski i nikad neću isticati da je to najlepši, gramatički najsloženiji jezik na svetu na kojem možeš izraziti što ti duša hoće, ne bih ga za drugih deset promenio. Eto, gledam nekog idiota na TV, Nemac a mutav, Sprahfeler ko kuća, a kao hoće nešto na nemačkom da kaže, pravi se kako zna nemački, a to i jeste nemački kad nemi i mutavi govore.
Čemu taj nacionalizam?
Eto, ja na primer gledam ove jadne Rumune. Kažu da su Rumuni, kako ih nije sramota, jadna im majka, ni Cigani im nisu ravni! Ne znaš šta je gore, što su takvi ljudi Rumuni ili što je Rumunija zemlja takvih ljudi. Da sam na njihovom mestu pre bih rekao da sam majmun nego Rumun!
I baš kažem sebi, čemu taj nacionalizam?
Pre nekoliko godina sretne me jedan na prvi pogled pristojan čovek i pita onako uljudno na čistom makedonskom jeziku znam li gde je Iranska ambasada. Kako da ne, odgovorim uljudno kad mi je ambasada u komšiluku i to još bratu Makedoncu, mi ih zovemu Južni Srbi. Kad ono, molim vas lepo, čovek reč po reč u srdačnom razgovoru mi kaže da je čist Iranac te da govori bugarski jer je u Sofiji završio medicinu, te da to što on govori nije makedonski nego čist bugarski i čak se nešto kao uvredi. Ti Iranci su jako ponosan narod naročito kad se putem jezika ukrste sa Bugarima.
-Kakav makedonski, reče on?
-Makedonci su nam ukrali jezik – reče taj gospodin.
-Kad, upitah?
-Onda kad ste im dozvolili da umišljaju da su poseban narod.
Mi dozvolili, začudih se kao, a znajući da je u pravu Iranac?
-Pa oni su za nas, gospodine, oduvek bili južni Srbi.
-Oni su Bugari ili nisu ništa! Što govore bugarski kad su Južni Srbi?
-Pa, govore bugarski samo kobajagi, privremeno, da ne bi bili Srbi, zato govore bugarski.
I tako se lepo raspravismo, pa svako na svoju stranu.
Foto: Milan Živanović/XXZ
Čemu taj nacionalizam?
Poznavao sam jednu prekrasnu Patriciju iz Modene. Divan neki stvor, ta i ja sam bio mlad! Na latinskom sam joj se udvarao, kao hajde ti malo izađi na neutralan teren, sinjorina, pa da vidimo ko će pobediti. I sve bi bilo divno da to slatko čeljade svaku rečenicu nije počinjalo come si dice i da, zamislite, nije volelo da jede žabe. To je njihovo nacionalno jelo s ponosom kaže, stvar je nacionalnog ponosa za nju da me natera da jedem žabe, kao da me preobrati. I, odjedanput, vidim krekeće: come si dice, come si dice, prava žaba, kakva Patricija, ništa tu od patricijskog nema. E, onda sam shvatio zašto su svi Talijani žabari i zašto se s njima ne treba petljati. Sad žabe, sutra mačke i ode sve dođavola! Divni, doista ljudi sa mnogo stila, divni, divan jezik, divne žene, ali šta vredi kad se žabama hrane. Ja, kad bih znao da su se Mikelanđelo ili Leonardo hranili žabama, džaba im sve i trećento i kvatroćento i ćinkvećento. I još uvek sam ubeđen da su ti nesrećni Talijani počeli jesti žabe i mačke posle renesanse i humanizma!
Čemu taj nacionalizam?
Znao sam jednog Etiopljanina, divan čovek, požrtvovan, druželjubiv, studirao je s mojom drugaricom, on je od onih kako se ono zvahu, ni Crnac ni Arapin, semitskog po rekla, lep kao upisan, a preplanuo od rođenja. U našu crkvu išao, našem se bogu molio, krsti se s tri prsta, veli, i njihova je bogorodica ista kao naša na ikonama samo malo onako, boje čokolade. Imao je para ko blata, otac mu bio dvorski general kod cara Silesije. Kažem, iskren kao dete, vredan, a dobar kao leb. Grma se zvao, od milošte su ga zvali Grmica. Kao da nije ništa drugo nego naš, malo crnji Srbin. Zubi beli kao biseri. Terali su ga kad se umore od crtanja da se nasmeje da odmore oči na njegovim belim zubima. To je bilo stvarno prelepo čeljade. Nesvrstan kao i mi, pravoslavac kao i mi, nesebičan kao i mi, samo što mi nismo imali para pa nismo mogli pokazati svoju nesebičnost. Ali jednog dana svratismo u kasapnicu i on kupi jednu lepu svežu juneću šniclu i poče da jede, kaže uželeo se domaće kuhinje. Pa gde im je tu kuhinja, pomislismo. E, od tada, sve je bilo u našim odnosima drugačije. Džaba mu i njegovi zubi, i njegovo pravoslavlje, i njegova nesvrstanost i ljubav prema svemu što je srpsko.
Čemu taj nacionalizam?
Imao sam divnu prijateljicu Engleskinju, delili smo isti stan s njom i njenim suprugom, takođe, divnim čovekom. I razbole se ona te onako u groznici zamoli da joj kupimo grejpfrut od 125 g. Muž na putu, ona u groznici, odem do piljara i kupim, ali malo poveći, prekardašio 125 grama itekako. Takvi su naši piljari, baci na vagu pa šta ispadne naplati. Kad ona pobesne kad vide onoliki grejp. Ona je rekla tačno 125 i tačka! Sad ja počnem da se izvinjavam, kao nije bilo adekvatnog te ovo te ono. Ali ona ne popušta, učinio sam neoprostivu grešku koju mi ne može oprostiti. Vraćam joj pare i velim da novac nije važan. To je još više uvredi jer nije njoj zbog novca nego zbog engleskih principa i manira, mora biti sve pod konac, u gram, tj. funtu. E, tu se ja opametim i kažem: Džaba vam Ujedinjeno kraljevstvo, džaba pola sveta pod krunom kraljevskom, džaba vam sve plantaže agruma po svetu, džaba vam najveći dijamant u kruni i šta sve nisam rekao kad ne razumete naš adet da mi ne znamo na grame, i tone su nam sitnica, takvi smo mi!
Ja stvarno ne razumem, čemu taj nacionalizam?