Naslovna ilustracija: MediaSfera
Nihad Filipović
Gledajte – haveri, jarani, razno-razne helter-skelter poveznice itd… I ovo moje, more biti bidne verbalna gimnastika, a more biti, pa neko izvuče i kakav poučak iz mog nadumavanja. Kako kto razumio. Ama glupan u meni to ovako poslaga i vidi.
Helem, dobar i budala, dva rođena brata – kazuje narod. I još kaže – Pogriješi konj, a kamo li neće magarac. Ko je u Božijoj bašči dobar, a ko budala, koga život namagarči, a koga konjski izmamuza, dobrim dijelom zavisi od društva u kojemu se živi i radi. A društvo tvore ljudi, takvi kakvi jesu: dobri i budale, insani i hajvani, magarci, konji …
Vidite, mi ubijani, zatvarani i prognani smo u posljednjem odbrambeno-oslobodilačkom, otadžbinskom i domovinskom protu-bosanskom ratu, bili hajvani, ovce, konji, magarci i svašta nešto hajvansko, a naši dželati, umislili bili da su ljudi, i to ne bilo koji, no oni odabrani, übermensch, namah, neuzbillahi, do Boga. … Zaturili hudnjaci, Ajnštajnov poučak: Sve je relativno.
Eto, reče jedan iz centra Crne rupe (to je Luka Banja, za one koji slabije razumiju bosanski): Blago vama – biva meni i ovim što su bili ubijani i rebra im na sitno brojana po kojekakvim Sabirnim centrima; kaže – Eto vi vani, a mi ovdje tru(h)nemo.
Priča on, a ja kontam, vidi vraga, stvarno, sve relativno: oni “nebeski”, kokano tik do Boga, osjećaju se hajvanima, a nas bivše hajvane, doživljavaju insanima… Što ti je Ajnštajnovo vrijeme: biva i prolazi.
Animals in War, Hyde Park Memorial, London
Nego, život je poput vremena, hava što biva i prođe: udahneš – i živiš, izdahneš – i već si potrošio dio života. Ama dok bivamo, valja tu provaliju, prelaziti. Oprezno, pažljivo, nekad pipajući, a nikad na vrat, na nos. Ko žurio, vrat slomio, prenosi samozatajni narod. Jer život nije ledina, no je provalija. Ledina je ravna i sve je vidno, a život je, od rođenja do smrti, neizvijesna drama, u kojoj znamo kraj, ali nam nije svejedno kako stići do kraja; stoga, valja tu provaliju prelaziti hiteći lagaaahnooo. Tri put mjeri, jednom sjeci – i to nam nenametljiva narodna pamet prenosi u vremenu.
Jedan se filosofski razpilavio, kaže: Ljudi smo, pružimo ruke, zagrlimo jedni druge, pa zajedno preko provalije. … Ama, krasno je to, al’ je hava; valja “udahnuti”, no vazda imati na umu okruženje i svijet u kome živiš. Što poeta reče: Nađi vremena za pogledati i u zemlju i u nebo: predahni, osluhni, udahni, pomiriši, poljubi.
Jer, za ideje ne ginu (uvijek) budale; no ništa bez pragme. Ideja je ta hava koju duša diše, a pragma je sposobnost prilagođavanja u vremenu i prostoru.
Drugi se raskukurikao, kaže – potribimo najprije žito od kukolja, jer krenemo li u primošćavanje provalije života sa ološom među nama, na prvi umor oka snena, strovaliće nas u provaliju. Jer to im je u krvi.
Neki mostovi su porušeni 1990-ih. Sada se grade novi, ali ne brigajte. Ima vremena i njih će neke budale već rušiti. No ono što nam ostaje, uže je. Stoga valja dobrim i budalama, mač u jednu, a uže u drugu, pa na drugu obalu…
E sada ko je u ovoj slagalici stvarno dobar, a ko budala, ko je konj, a ko magarac, onaj prvi, ovaj drugi ili ja, neka prosuđuju druge dobrice, budale, magarci i konji koje ovo budu čitali.
Do čitanja.