(Uspomeni na Maka Dizdara)
Allahu dragi, oni dolaze,
k nama
Šalju muk i jauk ispred
sebe.
Tama im prethodi.
Na obzoru
Mučni lavež budi usnule
šume.
Mi nismo spremni primiti
goste.
Mi sami, mi smo jedino
meso.
Na ovoj posnoj trpezi.
Naše su postelje
Hladne, naši dlanovi puni
ozeblina.
Naše ruke ne žele grliti
smrt.
Njima kulja iz očiju
oganjmrak.
Naše oči ne vide u
njihovom mraku.
Oni sade strah u naše
želudce,
Nama cvjeta zebnja
u nutrini,
Mi smo plod zebnje,
mladost smrti.
Bože oni dolaze. Nose tri
prsta.
Troprsta smrt visi u zraku.
Zrak
Je troprsta neman. Jezik joj
Kroz iz tri kame palaca.
Brada
Njihova od tri pedlja sa tri
Prsta u tri noći obvija tri
dana.
Guši dimom i praznookom
Lubanjom, smije se
grohotom. Ami,
Mi plačemo, majko, oni
grohoću.
Oni slave svog Šljivoboga.
Oni nas prinose Šljivobogu
žrtve paljenice;
Bože oni dolaze. Nose tri
prsta. Troprsta smrt visi u zraku. Zrak
Je troprsta neman. Jezik joj
iz tri kame palaca. Brada
Njihova od tri pedlja sa tri
Prsta u tri noći obvija tri
dana.
Guši dimom i praznookom Lubanjom,
smije se grohotom. A mi,
Mi plačemo. Majko, oni
grohoću.
Oni slave svog Šljivoboga.
Oni nas žrtve paljenice
Prinose Šljovobogu.
Oni nas u holokaust kolju
Bože oni su stigli u naše
selo.
Oni su smrt, oni su tri prsta,
Oni su kama, oni su
plamen,
Oni su groza i jeza, oni su
Tako sigurni u sebe, oni
Ne vole ni sebe ni nas.
Oni imaju oganj u očima,
Oni imaju oči u ognju.
Oni očima grle naše vratove,
Oni nam vratove
jezikkamama ližu.
Naša im krv klizi niz oštrice
Jezika. U dlanove im se
gnijezdi
Naša krv. Otud im radost
cvjeta.
Bože oni su prošli našim
selom.
Odnijeli su svoj obzor koji
Je lajao kroz čeljust
psinestrojnica.
Odnijeli su svoje šupljooke
Lubanje na crnom baršunu.
Odnijeli su troprste
jezikkame.
Odnijeli su svoj
grozosmijeh.
Umuknuo je njihov kikot.
Ostao je muk iza njih. Sad
pepeo
Pjeva u svitanje. Sad garež
stanuje
U našim kućama. Grli
prazninu.
Našu krv odnijeli su u
cvjetovima
Koji cvjetaju u njihovim
dlanovima.
Da li je muk njihova
domovina?
Bože, imamo li mi
domovinu
U ovim tišinama umuklih
jauka?
Dok nam cvjeta zebnja u
nutrini,
Nama koji smo plod
zebnje, mladost smrti.
(Tomislav Dretar)