A pred rat imao veliku ljubav, dvije i jače godine trajala, zaručeni bili, vodio je on svojoj materi; pravo ljubav, samo još brak falio i vareno.
Ali, dese se one velike martovske – Bolje grob, nego rob, Bolje rat nego pakt, demonstracije u Beogradu 1941. Ona kao i on, bila aktivist Komunističke partije Jugoslavije, a još i prije demonstracija, stigla direktiva da se ona upućuje tamo negdje u unutrašnjost. Ni on ni ona, nemaju pojma gdje ide i po kojem zadatku. Niko nije znao. Bilo konspirativno, jer ako je uhvate može u istrazi otkriti što ostati tajnom.
I tako, uglavnom – otišla. A i on poslije demonstracija, po partijskoj direktivi ide u Crnu Goru, u svoj rodni kraj da tamo pokuša šta raditi na partijskim poslovima.
Onda, ide njemački napad na SSSR, isti dan KPJ proglašava ustanak, ide rat, ide revolucija – i sada smo u januaru 1942. na Igmanu. Tu on sreće svoju zaručnicu, ali sada kao ljubavnicu vrhovnog komandanta. Došao je po zadatku, našao se s vrhovnim komandantom i razgovaraju, kad li iz druge sobe na vratima se ukaza njegova zaručnica. Kako je otvorila vrata i ugledala svog bivšeg zaručnika, stane zaleđena i samo ga gleda i ćuti. A i on nju gleda i ćuti kao zaliven. Ćuti ona, ćuti on. I njemu i njoj, u momentu, sve jasno; ali ni jedno ne progovara.
Vrhovni komandant Jugoslavenske partizanske gerilske vojske u Drugom svjetskom ratu i njegova sekretarica i ljubavnica Davorijanka Paunović.
“Ne bih ja”, priča On u tom tv. prilogu, “šta ja znam šta je i kakva je sada situacija, taman posla da mi vrhovni komandant kaže, šta se petljaš sa mojom djevojkom.
Ipak, pričao je. Drugim povodom i prilikom. U knjizi Tamare Nikičević, Goli otoci Jove Kapidžića, izdata 2010, na str. 51, nalazi se i ovaj njegov iskaz:
“Гледао сам је укочено, гледала је и она мене. Ништа, ћутали смо. Разговарало се о погибији, касапници о којој смо прошли и било би непријатно да сам, усред те муке, притрчао и загрлио Даворјанку. А није да нијесам желио. Био сам заљубен, али то су чудни, тешки моменти. Сјећам се да ми је у једном тренутку прошло кроз главу — добро је, жива је! Било ми је важно да је у Врховном штабу, да није у директној борби. Остала је у соби још који минут и без ријечи изашла”.
I tu onda stanem i ne znam šta da mislim?
Kakva je to neprirodna situacija i koje su to relacije među ljudima kada u takvoj prilici do juče zaručnici, a danas dva na putu – stoje, gledaju se u oči – i šute. Raskolne svađe prije toga među njima nije bilo. Ni teških riječi. Ništa. Tek ona i on otišli svako po svojem partijskom zadatku i onda se nakon skoro pa godinu dana sreli. I tako, stoje kao zaleđeni, gledaju se ne progovaraju.
Zna li pak vrhovni, za njihovu vezu, ostaje nam tajnovito. Ali da je znalo Titovo okruženje, a otud je glas putovao od uha do uha, pa je velika vjerovatnoća da je i prije nego su se sreli u Vrhovnom štrabu, dospio i do uha nesrećnog zaručnika Kapidžića. Stoga, najvjerovatnije i jesu ćutli, i on i ona, kao zaliveni kada se sretoše, malo pa godinu dana nakon što su se zadnji put vidjeli.
Evo pikantnog, a time u svakoj trač partiji dragog detalja, koji ljudi, iz nekih unutarnjih mehanizama duše, rado prenose, pa i onda kada ih se ne tiče, a kamo li kada ih se tiče: Među komunistima je vlado moralni kod uzdržavanja od seksualnih odnosa dok traje oružana borba, rat i revolucija. Smatralo se da su emocije loš saveznik u revoluciji i da privatni život stoga treba u stranu, a sve potčiniti cilju – revolucija i pobjeda u ratu i revoluciji. Međutim, slovenački partizan Franc Leskošek, (sa drugovima bio pozvan u Vrhovni štab), svjedoči:
“Stražar ispred Titovih vrata rekao mi je: – Možete ući, Tito vas čeka. Kad smo ušli u sobu u njoj nije bilo nikoga- Iz susjedne prostorije čuli su se uzdasi i krici praćeni jakom škripom kreveta. Krici su postajali sve glasniji, a škripa kreveta sve jača. Izgledalo je da će se krevet raspasti, a osoba u jaucima izdahnuti. Rekao sam drugovima da izađemo van i prošećemo jer tko zna kad će sve to završiti. Nakon šetnje, zatekli smo u sobi krepkog i raspoloženog Tita. Pogledao je na sat i rekao – ‘Ne smeta što ste zakasnili, ja sam obavljao neke važne i neodložne poslove”. (https://express.24sata.hr/life/tajna-titove-ljubavnice-13536 – express.24sata.hr)
Veza je bila burna. Ne samo na krevetu, nego su ostala i svjedočenja nekih ljudi o svađama između strastvenih ljubavnika. Tako to biva, kao po nekom nepisanom pravilu ponašanja zaljubljenih ili radije erotski upaljenih što su moguće i mimo njihove volje pali u vrtlog, u procjepu između morala, viših ciljeva, potrebe tijela i strasti duše. Jasno je da se iz takvih zgoda trač zametao, a postoje svjedočenja da se i sam vrhovni komandant žalio nekim svojim saradnicima da mu je ljubavnica nesnošljiva, ali eto, on ne može bez nje.
(Ništa tu nema nova. Dakle, od kada ljudi pamte tako je – dupli standardi prate ljude poput prostitucije što prati društvo: nema ih, a tu su sve vrijeme. I što ti je moć među ljudima jača, to si tim prije u prilici da ih nekažnjeno primjenjuješ. Ta, eto, nisu li i samom Osami, (znate kojem), kada su upali u Vučije leglo, u leglu našli stornirane porno vidio zapise. … Kužite! Dupli standard na kub, jel'de?)
No dobro, nema ga koji se rodio i sve Krive Drine po dunjajluku poispravljao. Vratimo se stoga našim junacima i njihovoj Sirat ćupriji na Krivoj Drini.
Poslije sastanka zaručnik se odmah vraća u njegovu jedinicu, a slijedeći njihov susret dogodio se u martu 1942., u Foči, kada je ponovo upućen u Vrhovni štab na sastanak s Titom. O tom susretu u citiranoj knjizi, naš pripovjedač kazuje ovako:
Лијепо ме је примио, позвао на ручак. Излазећи из његове собе, у ходнику сам налетио на Даворјанку Пауновић. Била је радосна што ме види, љубила ме је. И даље сам је сматрао својом дјевојком. Предложила је да увече дођем на један од оних фочанских мостова. …
Био сам пресрећан што сам је срео, а тек кад ме је позвала.
Стајали смо на мосту, пољубили се. Било је хладно, мјесечина. Загрлио сам је. Питала ме је како сам, гдје сам све био. Каже — донијела сам ти неке поклоне. У марами су били запаковани кутија цигарета, упаљач, сапун, чешаљ, марамица. Ситнице, али мени драго.
Na rastanku joj je kazao:
„Мило ми је, Дацо, што си у Врховном штабу. Чувај се”.
Još uvijek u Foči, ubrzo potom, ponovu su se sreli. U tv. prilogu crnogorske televizije, kaže Jovo:
“Idem ja, snijeg, zima stegla, kad vidim u mom pravcu dva konjanika se približavaju. Kada su bili dovoljno blizu, vidim Tito i Davorijanka. Spustim ja glavu, a konji u trku sa jahačima projahaše pored mene. Pomislim, dobro je, kad li vrati se Tito do mene i kaže:
“Jova, jesi to ti? A što ne dođe na ručak, kad’ sam te pozvao”?
“Tu ja nađem neki izgovor, ovo ono, kao nisam mogao, tamo-vamo…”, priča dalje naš nesuđeni zaručnik, iz čega jedini suvisao zaključak koji objektivni posmatrač sa strane može izvući jeste da mu je, najprije će biti, bilo neprijatno: đe će kod vrhovnog na ručak, a sa vrhovnim njegova vjerenica, sada ljubavnica vrhovnog. Kako sada da sjedi sa vrhovnim i zaručnicom za stolom, kako da ruča sa njima i pravi se kao ništa, sve je potaman.
A da mu zaista i jeste bilo neprijatno, nalazimo opet iz njegovog svjedočenja u pomenutoj knjizi Tamare Nikičević. Tamo je, na str. 55, ova njegova izjava:
“Било ми је тешко, али сам схватио да је крај. Рат је чудо, а у рату заборављате на љубав, родбину, патњу, губитке. Да није било рата, сигурно бих патио за Даворјанком. Овако — нијесам много. Била је заљубљена у Тита, а и Тито у њу”.
I hajde ti sada složi mišljenje o čovjeku koji, nešto poslije za neprijateljske ofanzive na Sutjesci, u očajnoj situaciji, gdje se “zubima kolju” sa neprijateljima i gine se na buljke, u herojskoj gesti što nadilazi vrijeme, šalje poruku vrhovnom komandantu; prima je valjda sekretarica, njegova bivša vjerenica, i nosi komandantu i svom ljubavniku. A u poruci piše: “Druže Tito, ovdje je klanica, ginemo na sve strane, ali ćemo se boriti do posljednjeg čovjeka i njega ću Vam poslati da Vam donese izvještaj”.
Zaručnica je jadna, nesretno oboljela i mlada, u dvadeset i petoj godini života umrla odmah iza rata, 1946. Sahranjena je u vrtu rezidencijalnog kompleksa srpske i jugoslavenske kraljevske obitelji Karađorđević. Taj je kompleks poslije Drugog svjetskog rata nacionaliziran, a centralnom objektu kompleksa, tzv. Belom dvoru, živio je maršal Tito. On je nesrećnu ljubavnicu tu i sahranio. (Nije li i to svojevrstan historijski hir: čovjek koji je bio u otvorenom ratu protiv dinastije Karađorđević, poslije rata useljava u njihovu vilu, a u dvorištu sahranjuje svoju ljubavnicu, čiji je grob i dan na istom mjestu, u istom tom obiteljskom kompleksu porodice Karađorđević.)
A da sve bude do kraja na razini književne fabule o velikoj i promašenoj ljubavi, nadkriljenom idealom revolucionarne borbe, u kojoj se ne biraju sredstva, za vrli Novi i bolji svijet, zaručnik i naš pripovijedač je do kraja života o vrhovnom komandantu mislio i govorio lijepo, sve u superlativima. Za njega je, vrhovni komandant bio, što je ikona na zidu za vjernika. A vrhovni je njega tretirao kontemplativno-interesno: tu si, nisi na smetnji i dobar si mi, dio si mog tima, ali u svakom trenutku ima da se zna ko je glavni i preko čije se ne ide.
Tako, opisuje rečeni nesuđeni zaručnik i scenu kada je vrhovni, poslije rata, sada proizveden u maršala, u nekom razgovoru o situaciji u Africi, kazao – Dođe mi da tamo pošaljem vojsku”; na šta je naš pripovijedač kazao:
“Pa šta će naša vojska tamo”.
Maršal je pogledao ko kazuje i rekao:
“Jova, ako ja odlučim, ići će. Neću tebe pitati”.
“A ja sam”, kazuje naš pripovjedač, “sve odmah okrenuo na šalu: Pa naravno da će ići, druže Tito. Ako tako odlučiš, mene prvog šalji”.