Zašto Vaš muž ne ide u Gacko?

Poznata je ta “legenda”, Vuk Drašković i Danica Bošković, njegova buduća supruga, počinju hodati, a upravo tada, tog 1. juna 1968. za tog njihovog prvog izlazka, prema kasnijem svjedočenju Danice, idu one velike studentske demonstracije koje završavaju poznatim Titovim govorom i oduševljenjem studenata što je maršal stao iza njihovih zahtjeva. Danica, jer potiče iz takve porodice, ostala je međutim  pasivna, a Vuka je ponijelo oduševljenje studenata. Kasnije će Danica izjaviti: 

• Posle njegovog upornog udvaranja, pristala sam da izađemo u bioskop. Bilo je to u Studentskom gradu, 1. juna 1968. godine. I baš te večeri počele su studentske demonstracije. On se oduševljeno pridružio demonstrantima koji su iz Studentskog grada krenuli prema Beogradu, a ja sam otišla kući, jer sam, po njihovim parolama: „Dole crvena buržoazija”, „Radnici – studenti”, „Crveni univerzitet Karl Marks”… shvatila da oni nisu protiv komunizma, već da žele još više komunizma. Narednih sedam dana, koliko su trajale demonstracije, retko smo se viđali, a poslednjeg dana smo se, posle Titovog govora, i razišli. Vuk je, kao i ostali studenti, bio oduševljen Titovim govorom i krenuo je u Kozaračko kolo. Vukla sam ga da tamo ne ide. Kazala sam mu da Tito laže i da mora da bira između mene i Tita. On je izabrao Tita! I, nismo se viđali sledeće četiri godine, iako je on to žarko želeo! (Politika, Vuk je između mene i Tita, odabrao Tita, 21. 3. 2009.)

Danica je ovdje bila u pravu – Tito je, jasno, lagao, podržao je studente, a kada ih je eutanizirao, na njegov mig, krenula je čistka na univerzitetu… itd. Poznata je to priča; postojao je na you tube i zapis tog njegovog čuvenog tv. obraćanja studentima, gdje su ostalo zabilježene njegove riječi – izgovorene u uvjerenju da je kamera izključena, (sada međutim tog dijela više nema na mreži) – parafraziram: – Tako to biva kada se na vrijeme ne pohapse odgovorni. …

No to sve skupa više nije ni važno. Ono zbog čega je u imaginarnom političkom portretu Vuka Draškovića važan ovaj detalj, jeste što nam pomaže i u Vuka otkriti to “prokletstvo ekstremno lijevog”, koje je haralo duhovnošću u vremenu titoizma. Komunizam je, u interpretaciji Vukove buduće supruge, za nju već tada bio “neljudski poredak” i “prokletstvo” nad Srbijom, dočim je Vuk, bio njime občinjen. … Ipak, na kraju je pobijedila ljubav i on je uspio ponovo, nakon četiri godine, ostvariti vezu sa Danicom. Poslije toga, uvjeren sam na osnovu svega što o njemu znam, švercuje se između onoga što je već tada, njegovo intimno uvjerenje, (ojačano, a moguće i generirano podrškom voljene žene) i karijerističkih poriva i interesa za “ostvarenjem” u sferi političkog rada, (radio je kao “dečko” u kabinetu viđenijeg “crvenog buržuja” Mike Špiljka); da bi Titovom smrću, u tada čuvenom disidentskom Beogradu u kome se moglo što-šta kazivati što je i dalje bilo nezamislivo u ostatku Jugoslavije, prestala potreba za tom vrstom mimikrije i on kreće putem na kojem je i danas, (uz  ekstremna zastranjivanja motivirana onim što je moguće bilo, (mada pogrešno), ako ne njegovo uvjerenje, a ono svakako onim, što je vidio interesom Srbije).

Slijede izvadci iz teksta kojim Vuk najavljuje svoju novu knjigu – Ožiljci života, u kojoj se (po ko zna koji put) “pere” od prigovora na njegov javni, književni i napose politički angažman. (Nihad Filipovič)

Vuk Drašković

(Izvadci iz najavljene knjige Ožiljci života)

PROGLAŠEN SAM ZA “ČOVEKA NOŽA”

Rukopis romana “Nož”, pre objavljivanja, dao sam na čitanje samo piscu Miodragu Bulatoviću Buletu. “Maestralno, zagarantovana ti je NIN-ova, možda i Nobelova nagrada za književnost, ako prihvatiš samo jednu malu moju sugestiju”, rekao mi je.

“Koju sugestiju?”

“Da koljači budu četnici, a poklani muslimani… Umetnici pribegavaju lukavim podvalama. Kod Mirka Kovača ustaše ne pucaju u Srbe, nego u psa. Pisac je zasut pohvalama”.

Često ću se prisećati ovog Buletovog saveta kao nekog crnog proročanstva. “Nož” me je, nepripremljenog, gurnuo u veliku huku i buku, što je najčešće put u stradanje i nevolje. Gromovite i osvetničke reči pokuljale su iz mene. Nisam želeo smrt Jugoslavije, ali nisam ni nevin. Doprinosio sam histeriji koja je podsticala ubistvo te države. Ne abolira me istina da sam verovao da je Jugoslavija večna, da je neprobojna i neuništiva, i da joj moje pakosti ne mogu naneti nikakvo zlo. Ne aboliraju me ni priznanje krivice niti naknadno kajanje.

Anatema bačena na mene zbog “Noža” uvela me je u klub ondašnje disidentske elite u Beogradu. Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Borislav Mihajlović Mihiz, Mića Popović, Tanasije Mladenović, Žika Stojković, Danko Popović, Brana Crnčević, Milovan Đilas, Ljubomir Tadić, Veselin Duretić, Matija Bećković, Vladimir Dedijer, Gojko Dogo, Rastko Zakić, Slobodan Bobe Filimonović, Rajko Durdević, Miodrag Skulić… Sastajali smo se i debatovali najčešće u antikvarnoj knjižari, preko puta zgrade SANU, i u stanu čuvenog profesora neuropsihijatrije Veselina Savića. Sve je filovano doskočicama i crnim humorom.

• “Nemanjin mač, a ne krst nam je potreban.”
• “Hrvati nikada nisu imali državu, a znaju gde su joj granice. Mi smo uvek imali državu, a ne znamo joj granice.”
• “Dva moderna auto-puta su nam preko potrebna, od Sarajeva do Stambola i od Prištine do Tirane, oba jednosmerna.”

ZAR NE VIDITE DA JE ON AUTISTA

Te večeri TV Dnevnik bio je posvećen Slobodanu Miloševiću, njegovom govoru Srbima u Kosovu Polju. Njegovom slavnom pokliču: “Niko ne sme da vas bije!” Niko od nas, koji smo taj govor pratili u profesorovom stanu, nije skrivao oduševljenje novim voždom Srba i Srbije. Ludi Vesko je ćutao, ćutao, skenirao televizijski snimak govornika. Iznenada, počeo je da galami i da psuje.

“Majku vam komunističku i slepačku, zar ne vidite da je on moralni autista? Da ne razlikuje dobro od zla i da će nam, upamtite ovo, naneti najveće nesreće, ubeđen da nas usrećuje, apsolutno neosetljiv na pogibije i neslućene patnje miliona ljudi!”.

“Upoznaj ga uživo, popričaj sa njim, pa onda sudi”, odgovorio sam.

“On i na ekranu zrači zlom”, rekao je profesor Savić.

ŽELEO SAM BITI SVOJ, SLOBODAN I NEUKALJAN

U Srbiji su krajem 1989. i početkom 1990. osnivane prve stranke opozicije. Nisam ni pomišljao da i ja zagazim u te vode. Stranačka trka za vlast bila je daleko od mene. Mnogo je privlačnije bilo da ostanem svoj, samo svoj, slobodan i neukaljan. Da posmatram močvaru, da talasam perom, da žigošem i presuđujem, debatujem kod profesora Savića i u Milanovoj knjižari.

“Napisaću program, razmisliti o nazivu stranke, i ništa više od toga”, rekao sam. Srpske zemlje, proširena Slovenija i zbog ustaškog genocida nešto umanjena Hrvatska. Trojna federacija ili konfederacija. Srpske zemlje bi obuhvatale Srbiju sa njenim pokrajinama, Crnu Goru, Makedoniju, skoro svu Bosnu i Hercegovinu, Kninsku Krajinu u Hrvatskoj. Srpske zemlje da budu kraljevina, a i cela država, ako to prihvate Hrvati i Slovenci…

To je bila i potka i osnova programa stranke kojoj predložih ime Srpska narodna obnova, u slavu Mihajla Pupina. Još iste večeri pokajao sam se i uplašio svojih reči. Na religijsku leopardovu kožu, o kojoj sam govorio u zagrebačkom Startu (čuveni intervju napravio je Darko Hudelist, danas dopisnik Nedeljnika iz Zagreba, prim. prir.) i na novu etničku stvarnost u Jugoslaviji navukao sam magle mrtve prošlosti. Želeo sam i nameravao da se udaljim. I da se vratim u svoju radnu sobu. Ali, ali…

Širom Srbije zasut sam podrškom i oduševljenjem, što je prijalo mom samoljublju. Hvalile su me najglasnije hiljade i hiljade onih koji su u meni videli “velikog Srbina”, hrabrijeg i luđeg i od Slobodana Miloševića.

Režimska propaganda me je rastrzala. Bio sam dimna zavesa za prepredeno lukavstvo i zle namere novog vožda Srba i Srbije. On se pripremao za rat, za smrti, za neslućeno zlo, a ja sam bio taj čijim je “monstruoznim namerama” i hajkom na mene prikrivao svoje namere. Na meni su oštrili zube i prvaci opozicije u nastajanju.

Naročito sam bio kivan na ljude iz Demokratske stranke. Mnoge od njih smatrao sam svojim prijateljima. Kosta Čavoški, moj kolega sa Pravnog, prišao mi je u Domu omladine, gde se održavala nekakva njihova tribina, i zatražio da napustim salu! Nimalo slučajno, taj čovek, budući srpski akademik, i danas odapinje strele laži i mržnje u mene, a brani, ostrašćeno, Slobodana Miloševića i sve strašne zločine njegove kamarile.

DA LI SAM ISKREN?

Jesam, a i nisam. Jesam jer sam sedmice provedene u Srp-skoj narodnoj obnovi, upoređene sa mojim nestranačkim delovanjem pre toga, doživeo kao pad sa vrha solitera u podrum. Jesam i zbog toga što sam, kao pisac, tragao za zabranjenim istinama, satanizovan od većine, ali svoj i slobo dan.

Nisam iskren zbog toga što su stotinak hiljada čitalaca mojih romana u meni podsticali mesijanske strasti, i to do granica da sam se sebi obraćao kao nekome ko, bez obzira na sve, nema pravo da se, kao Arhimed, kad je njegova Sirakuza bila napadnuta, skloni pod stakleno zvono.

“PROROČKI” NIŠKI GOVOR 

(… ) Dan je bio sunčan i vetrovit, 11. oktobar 1990. Iz svih pravaca, slivale su se kolone na Niško polje.

(…) Deo mog niškog govora toga dana biće proglašen za “proročki”. Istinu govoreći, reči su spontano potekle iz mene. Nisam za njih bio pripremljen, nisu bile planirane.

“Šta će biti”, upitao sam taj svet, “ako na parlamentarnim izborima, 9. decembra te godine, pobedimo SPO i ja?”. I odmah sam odgovorio na to pitanje.

“Neće biti ni rata, ni razbijanja Jugoslavije. “Nisu, rekao sam, “pogašene sveće razuma ni u Hrvatskoj, ni među muslimanima u BiH, ni među kosovskim Albancima. Jugoslavija će biti demokratska federacija ili konfederacija, po uzoru na Švajcarsku, sa kantonima, autonomnim oblastima i pokrajinama”. Dalje nisam smeo da pojašnjavam da ne razočaram narod koji me je slušao. Začuo sam i gunđanja kada sam rekao da bih, kao predsednik Srbije, bez ikakvih uslovljavanja, otišao u Zagreb, u Ljubljanu, u Sarajevo, u Prištinu.

“A šta će biti ako na izborima ostanu u sedlu Slobodan Milošević i komunisti, preimenovani u Socijalističku partiju, sa petokrakom i crvenom ružom?”.

“Jugoslovenska narodna armija će se raspasti, a srpska vojska neće biti formi rana. Ratovaćemo kriminalno i na sramotu tradicionalne časti srpskog vojnika. Miloševićev režim će sve naše istine pretvoriti u neistine. Svet će zaboraviti da smo postradali u Jasenovcu, narod žrtva ustaškog genocida biće proglašen za dželata. Svi će biti protiv nas, čak i Rusi. Izgubićemo Prvi svetski rat i oba balkanska. Bićemo od sveta prezreni, izolovani, a na kraju ćemo biti meta i neke međunarodne ratne oluje!”

Oduševljenja slušalaca nije bilo. Neverica, zbunjenost, sašaptavanja. Začuđeni su bili i čelnici SPO-a. Još na pozornici, po okončanju mitinga, pitali su me zašto sam rekao to što sam rekao i uplašio okupljeni narod.

Već sutradan, oglasio se i Slobodan Milošević. “Srbijom idu ludaci i lažni proroci!”, rekao je u kamere državne televizije i najavio svoj predizborni skup u Nišu.

Izloženi smo divljoj kanonadi: “Prorok noža! Bradato čudovište! Ludak! Koljač!”

“Nećeš proći, nećeš klati”, kaže mi, posle tribine u Studentskom gradu, pisac i akademik Antonije Isaković.

ZAŠTO VAŠ MUŽ NE IDE U GACKO?

“Zašto vaš muž ne ide u Gacko”, upitao je, na TV Studio B, moju suprugu jedan od čelnika partije Miloševićeve supruge?

“Zašto da ide u Gacko?”

“Da brani Srbe.”

“Od koga da ih brani?”

“Od muslimana.”

“Moj muž da ode u Gacko, branio bi muslimane od Srba. Muslimane u Gacku napali su Srbi. Svi su proterani, a mnogi i poubijani!”

Srbija se potresla od njenog odgovora, a moja stranka suočila se sa pobunom. Ceo dan je u Sava centru zasedao Glavni odbor, otvoren za sve medije. Radio je javljao da je jedan policajac teže ranjen, a možda i ubijen! Od Doma omladine dolazila je policija. Kažem svima da beže, da ih ne čekamo, i sa Danicom i jednom grupicom poslanika i čelnika SPO-a sklanjam se u prostorije stranke, na desetom spratu, na Terazijama. Upali su odmah za nama. Čizma u vrata, tresak, i njih trojica, sa puškama uperenim u nas dvoje. Najpre trojica, a za njima još petorica. Prsti im na okidačima pušaka, a streljaju očima.

“Sa nama!”, osetih grlić cevi pod grlom.

“Imate li nalog?”, smešno se junačim.

“Dobićete nalog i sve drugo što ste zaslužili! Krećite!”

“Neću bez lisica”, ne znam šta mi bi da to kažem.

“Tu su, spremne!”, zveknu specijalac njima i veza mi ruke.

“Kreći, kurvo muslimanska!”, dvojica njih zgrabiše Danicu za ruke, vukući je u hodnik, ispred mene.

“Kurvo! Ubiti kučku!”, sruči se na nju čopor policajaca koji je čekao u hodniku.

“Sad si naš!”, iskezi se jedan u liftu i pljunu mi u lice. Onaj drugi udara me pesnicama u stomak, ali nema prostora da zamahne. Spušta se lift polako, polako.

“Nije mu ništa, šta ti kažem”, kleknu jedan od njih. Bože, kako mu je smrdelo iz usta.

“Kako si, Čiča? Kako si, srpski kralju?”

“Kakav kralj, šta lupaš? To je govno, ustaša, dobro kaže vojvoda Šešelj.”

Opsova mi i on ,mlijeko materino” i “sisu kurve koja me zadojila”.

“I žena ti je Alijina kurva”, šutnu me cokulom.

“‘Oće da ideš u Gacko, da braniš balije.”, diže se i donese metalnu kantu, a vodu iz nje sasu po meni.

“Evo ti tvoja kruna!”, nabi mi tu kantu na glavu. Podivljao, udarao je kundakom po kofi, sa strane i odozgo. Smače mi “krunu” sa glave.

(www.kurir.rs, Nedeljnik, Foto naslovnica: Nemanja Nikolić, 1. 9. 2022.)