Tražio sam, ali ne nađoh, da vidm da li je Vuk Drašković bio član Saveza komunista Jugoslavije. Međutim, budući je godinama bio šef kabineta top komuniste Mike Špiljka, ne treba uopće ni sumnjati da jeste bio član partije. Jer na tom poslu nije mogao biti neko ko nije član partije. Tako i Vuk spada u ešalone prešaltanih komunista koji su pokrenuli, a onda i izvršili transformaciju socijalističkog talibanistana zvanog Jugoslavija u šest mini talibanistančića koje danas poznajemo po njihovim republičkim imenima – da ne redam, od Slovenije do Makedonije. To i ne bi bio neki problem, ljudi na kraju krajeva mijenjaju uvjerenja kako se okolnosti mijenjaju, kako sazrijevaju u mišljenju, kako ih iskustvo života koji žive usmjerava na nave obrazce u mišljenju i postupcima itd. – e da nije transferiranje rađeno u krvi nevinih; jer pokretačima, de facto i na jednoj i na drugoj strani, kako ih god vidjeli, krv je, kao način spašavanja od mogućeg visenja po banderama, bila potrebna, porad dobivanja zgodnog izgovora – mi ne damo Talibanistan – oni nas napadaju – mi se branimo … itd… itsl.
Odtud, iz te potrebe da se stvori alibi kao štit moguće osvete koje su se bojali i koju su slutili da ih čeka i prati kao sjenka što se za njima vuče, ide to masovno prevrtanje ćuraka i prestrojavanje komunističkih elita i aparatčika višeg i nižeg ranga, na Novo vrijeme; pa imamo de facto kumunistički kadar koji vrši tranziciju Hrvatske na nezavisnost (F. Tuđman. S. Mesić, J. Manolić, J. Boljkovac itd., sve manje-više, više-manje uticajni i moćni komunist do komuniste), u Srbiji i Crnoj Gori predsjednik S. Milošević i njegova ekipa ultra komunističkih kerbera, u Sloveniji manje više ista situacija, M. Kučan i njegovi ex-komunistički transformeri, u Makedoniji Kiro Gligorov i njegov tim prešaltanih komunista, u Bosni – poglavarstvao Hrvatske demokratske zajednice, osnivači paratalibančića ‘Erceg Bosna – prepuno bivših komunista, Savez komunista BiH prešaltan u kvazisocijaldemokrate i plus Stranka demokratske akcije, koja jedina može se reći u značajnijem procentu, što se rukovodećeg kadra tiče, odstupa od uočene matrice komunističkog presvlačenja u prilagođavanju na Novo vrijeme, iako je, jasno, jer to je logika historijskog toka u koje je društvo uvučeno, i ta stranka puna preletača.
Tako da je i ovo jedan detalj, u kolopletu uvjerenja, ambicija, poželjnog i mogućeg, koji makar i skrajnuto, osvjetljava psihološke mehanizme Vukove duše; (ne mislim da je to u njegovom slučaju osobito značajan detalj, jer on je ipak bio tek sitan kusur u sistemu kome je služio, ali nije ni bez stanovite težine. Meni je zanimljiv jer se uklapa u “sliku stanja” i moje (i ne samo moje) uvjerenje da je krvavi raspad Jugoslavije proizveden sa strane Saveza komunista Jugoslavije, Srbije najprije, a onda i Hrvatske. Vuk – i sam bivši komunista, skrajnuti je rukavac koji prijeti prerastanjem u bujicu što će nas sve odnijeti – to je bio rezon komunističke klike u Beogradu. Valjalo ga je “držati” skrajnutim. Kako? Pa tako što ćemo mi koji smo ostali unutra i iznutra talasamo, koristeći mehanizme kojim vladamo – mediji, vojska, policija, tajne sužbe – sa retorike, u narodnom duhu već eutaniziranog jugo-talibanistana, prijeći i preuzeti Vukovu, u narodu popularnu mantru proširenog srbskog talibanistana. Ostalo je historija. (Nihad Filipović)
Dole, Zapisano ostaje: Tako je pisao Vuk.
Vuk Drašković
(Uvodni članak Vuka Draškovića iz feljtona “Poslednja četnička zavera”, objavljen u ,,Ekspres politici” 1974. godine.)
Potkraj avgusta, 1944. godine, četnička vrhovna komanda je najsvečanije dočekala jedan ,,saveznički” avion, odnosno putnika koji je doleteo. Bio je to američki pukovnik Mak Dauel.
Draža Mihailović se mnogo obradovao dolasku novog šefa vojne misije američke vlade u vreme kada ga je zvanični London odbacio kao kolaboracionistu. Znao je da je pukovnik Mak Dauel jedan od najljućih neprijatelja Titove oslobodilačke vojske, da je to jedan od onih ,,revnosnih antikomunista” na Zapadu, koji ne propušta ni jednu priliku, a da ne istakne kako je ravno katastrofi ako zapadni saveznici dozvole konačan Titov trijumf i pobedu ,,crvenih” u Jugoslaviji.
Zapad, nipošto, govorio je Dauel (tako su govorili mnogi reakcionari na zapadu) ne sme generalu Mihailoviću i četnicima okrenuti leđa on se, suprostavljajući se ,,crvenima” mora oslanjati i na crnog đavola.
Shvatio je, dakako, američki pukovnik i to da ceo svet zna da u Jugoslaviji Titovi partizani vode divovsku borbu sa fašistima. Taj fakat, potkraj 1944. godine, odveć je glupo bilo negirati. Valjalo je ,,dokazati” nešto drugo: da se i četnici bore protiv okupatora. Ali, zaboga, kako to ,,dokazati”?
Dauel se, razmišljajući o tome, često ljutio na Mihailovića. Pa zar nije mogao, tek reda radi, da makar jednom ali samo da se to ,,čuje” i ,,sazna u svetu”, napadne Nemce? Zar nije mogao da, u nekoj zgodnoj prilici, zarobi pet, deset, nije trebalo više, Hitlerovih vojnika i sada fotografije ,,zarobljenika” pošalje svetskoj štampi, da se ,,činjenično” dokaže kako on, ,,general Mihailović”, i njegovi četnici vode ,,oslobodilačku borbu”? Zar, makar i toliko, nije mogao?
Da je to učinio, sve bi bilo drukčije. Ne bi, između ostalog, general u ,,neugodnu situaciju” doveo i svoje mnoge prijatelje na Zapadu. Ne bi, dakako, ni kralj Petar II. bio prinuđen da se, baš krajem avgusta 1944. godine, javno, preko Radio Londona, odrekne Mihailovića i prizna Maršala Tita za jedinog vođu jugoslovenskih snaga otpora.
Jasno je – rezonovao je Dauel – još nešto: partizani misle da su rat već dobili, a većina četnika je ubeđena da je rat za njih (četnike) izgubljen. Ako plan uspe, a nema razloga da ne uspe, situacija će se, u minut do dvanaest, iz korena promeniti: četnici če, za svega par dana, dobiti ,,značajnu” bitku. ,, Uveriće” svet da su se i oni borili protiv okupatora i njima i njihovim prijateljima na Zapadu ne treba ništa više.
O realizaciji tog plana dugo su razgovarali četnički komandant i američki pukovnik. Dauel je uveravao Dražu da ništa nije izgubljeno. Za živo čudo, i Draža je bio istog ubeđenja. Nije se, čak, ni plašio pomisli da plan neće uspeti. ,,Sad ili nikad”, eto, o tome je jedino on razmišljao.
Četnici Draže Mihailovića i okupaciona italijanska vojska – zajedno do posljednje zavjere.
Na to ,,sad ili nikad” Draža Mihailović je čekao još od 1942. godine. Posle rata, u njegovom štabu je pronađen jedan nepotpisan dokumenat (eto, toliko je bio konspirativan) sa preciznim podacima o uspostavljanju ,,četničkog mostobrana” na primorju. Još tada, dakle, sačinjena je šema ,,munjevitog” prodora na Jadran i spajanja sa ,,zapadnim saveznicima”.
Druga je stvar što Draža nije imao priliku da realizuje ovu zamisao. ,,Zapadni saveznici” su, pre svega, bili daleko, a Nemci, koje je ,,general Mihailović” priznao i pasji služio, bili su snažni i nije im, bar 1942. godine, ni padalo na pamet da napuštaju Balkan.
Sada, u jesen 1944. godine, četnička komanda u zemlji, vođstvo izvan zemlje i neke zapadne agenture računale su da su nastupili i najiealniji uslovi za uspostavljanje ,,mostobrana” i, mada lažnog, ,,trijumfa četnika”. Crvena armija je nezadrživo, kidisala na zapad. Nemačka je izgubila Rumuniju i Bugarsku, svoje, do tada, verne saveznike. Dah ruskih kaćuša osećao se na istočnim granicama Jugoslavije. Glavnina partizanskih snaga kretala se u susret sovjetskim jedinicama. Predstojalo je oslobađanje istočnih krajeva zemlje i, nadasve, operacija Beograd.
Čitav sistem nemačke odbrane na jugoistoku, s druge strane, bio je pred konačnim i fatalnim slomom. Hitler je pokušao nemoguće: da, upućivanjem glavnine svojih snaga prema istočnim predelima Jugoslavije, zadrži sovjetsko nadiranje i strahoviti pritisak Titove vojske i da, povrh svega, iz obruča izvuče grupu armije ,,E” u Grčkoj i spasi ih uništenja.
,, Nemci odlaze”, govorili su četnici. Kreću se prema istoku, da zadrže Tita i Crvenu armiju tek toliko kako bi obezbedili bekstvo svog i poslednjeg vojnika sa Balkanskog poluostrva.
U tome, baš u tome bekstvu Nemaca, Draža je video svoju veliku i poslednju šansu. Partizani su, računao je u Hercegovini odveć nejaki. Glavnina Titovih snaga je u Srbiji. U Hercegovini je praktično, ostala samo 29. divizija. Pa i ona je, bez prestanka se boreći čitavog proleća i leta 1944, proređena i izmučena. Potrebno je- planirao je Draža, zajedno sa svojim prijateljima na Zapadu – tući i dotući tako oslabljenu 29. diviziju i preko ,,slomljenih” Hercegovaca i Hercegovine izbiti na more i ,,pokazati” svetu, posebno ,,saveznicima”, koji su trebali da ga tamo čekaju, ,,oslobodilački karakter četničke borbe”.
Dok je Tito zapravo, vodio boj za oslobođenje Beograda i cele zemlje, četnički komandant je planirao ,,oslobođenje” bilo kog mestašca u Hercegovini ili na primorju: njemu je bio nužan falsifikovani ,,dokaz” da se i on ,,borio” i – ništa više.
Link – http://www.komunistisrbije.rs/kako-je-nekad-pisao-vuk-draskovic/