- Iz Zbornik radova sa naučne i stručne rasprave o knjizi “Bosanski rat” Dobrice Ćosića, održane 3. maja 2012. godine u Rektoratu Univerziteta u Sarajevu, (primjećujete pervertiranost već u naslovu – znači u jeziku i mišljenju – jer taj rat nije bio bosanski nego je proizveden u centrima moći izvan Bosne i bio je prema tome protubosanski; no dobro, i to je slika načina na koji funkcionira Ćosićev postkomunistički, nacionalistički um); iz tog Zbornika prenosimo treći odjeljak iz obširnog priloga dr. Latinke Perović. Njen prilog se ne bavi Čosićevom knjigom “Bosanski rat”, nego je sintetički pristup odnosu Dobrice Ćosića i Josipa Broza Tita, temeljem praćenja traga koji je s tim u vezi ostavio Ćosić u njegovoj brojnim književnim i političko-publicističkim zapisima. U prvom odjeljku njenog rada gđa. Perović se bavi pitanjem – “Šta opravdava potrebu istoriografskih istraživanja odnosa Dobrice Ćosića prema Josipu Brozu Titu”; u drugom dijelu se bavi pitanjem – “Na kojim se izvorima mogu temeljiti pomenuta istraživanja”, a u trećem kojeg ovdje u cjelosti prenosimo, bavi se pitanjem – “Kakve upute istraživaču daju prvi uvidi u izvore”; (o odnosu Tito – Ćosić).
Dr Latinka Perović
“Znati nešto, znači poznavati sve odnose te stvari prema drugim stvarima; razumeti nešto, znači razumeti ga istorijski, kako je ono poteklo iz drugih ranijih stvari, tj. znati ga kao rezultat prošlosti. Istorijsko razumevanje je, uopšte, najviši stupanj razumevanja”.
(Božidar Knežević, Misli. S predgovorom dr. Ksenije Atanasijević, SKZ, Kolo XXXIV, br. 208, Beograd, 1931, str. 53.)
DOBRICA ĆOSIĆ O JOSIPU BROZU TITU
– Skica za istraživanje političkog i intelektualnog odnosa –
Izvor kakav su Piščevi zapisi pruža, dakako, više uvida. U ovom radu reč je, međutim, samo o jednom od tih uvida, o onom koji bi se mogao formulisati kao razlikovanje perioda u odnosu Dobrice Ćosića prema Josipu Brozu Titu. Za početak, važno je ustanoviti hronološke granice i unutrašnje karakteristike svakog od tih perioda. Uslovno, ti bi se periodi mogli nasloviti:
- Fascinacija Titom (1941−1961);
- Borba za Tita (1961−1966);
- Nepristajanje na poraz (1968−1980);
- Ideološki rat protiv titoizma kao antisrbizma (1980−1991);
- Oružani rat za rešenje srpskog pitanja kao državnog pitanja (1992−1999);
- Antititoizam kao osnova novog srpskog identiteta (1999−2000).
FASCINACIJA TITOM (1941 – 1961)
U godinama Drugog svetskog rata, Tito je za Dobricu Ćosića vrhovni komandant oslobodilačke vojske u antifašističkoj borbi. (133) Ni mnogo kasnije nije to dovodio u pitanje: “istorija ne može da porekne njegovu (Titovu − L. P.) borbu protiv fašizma i vođenje najvećeg antifašističkog pokreta otpora u Evropi”. (134) U godinama sukoba sa Kominformom, Tito je simbol jedinstva Partije. (135) Vođa Revolucije, koga je našla istorija: To je čovek koji se javlja samo jednom u životu nekoliko naraštaja u istoriji jednog naroda… Ne mogu da zamislim jugoslovensku partiju bez Tita. On je personifikacija jugoslovenske revolucije. (136)
U prvom neposrednom susretu, u leto 1955. godine, Josip Broz Tito je “hipnotisao” Dobricu Ćosića: Prvi put sam se rukovao s Titom i sedeo s njim i Markom (Aleksandrom Rankovićem – L. P.). Neobična, impresivna ličnost. Snaga, zdravlje, muška lepota, jednostavnost i superiornost. Bio sam začuđen običnošću velikog vođe. (137)
Izveštaj Dobrice Ćosića o dramatičnim danima u Budimpešti 1956. godine otvorio je put koji je direktno vodio prema Josipu Brozu Titu. Taj izveštaj, kaže Ćosić, uveo me je u Komisiju za Program SKJ, a rad u Komisiji popeo me je na ’Galeb’ i poveo u Afriku. Bio je to tada prema meni neshvatljivo širokogrud odnos. (138) A pre nego što će postati član državne delegacije koja je pratila Josipa Broza Tita na njegovom dugom putovanju, od 14. februara do 26. aprila 1961. godine po afričkim zemljama, Ćosić je pisao da je – “Titovska suština našeg društvenog bića već… istorijska kategorija”, a titoizam “stanje duha i okvir naših ambicija”. (139)
Putovanje “Galebom”, u pratnji Josipa Broza Tita, shvatio je kao priliku koju mu je ponudila istorija: Treba da vidim i saznam kakav je to čovek koji se usudio da sobom uslovljava sudbinu Jugoslavije; kakav je to čovek kome je sopstvena siromašna i balkanska zemlja postala mala za brigu; kakav je to čovek s kojim u svetskom socijalizmu treba da započne antistaljinistička epoha. (140)
Pet godina posle prvog susreta sa Josipom Brozom Titom, nakon dugih razgovora i posmatranja na “Galebu”, uz mnoštvo opservacija, Dobrica Ćosić zaključuje: Tito ostavlja utisak savremenog političara i državnika. Odbacuje hipokriziju klasične diplomatije. On se diplomatama ne smeška, partnere ne tapše, ne krije namere. On ima snage za iskrenost. A spreman je da interese svoje zemlje saobražava interesima sveta i partnera s kojim je u odnosu. (141)
Četrdeset godina kasnije, za Piščeve zapise (1951–1968), prvu od šest knjiga, koja je objavljena 2000. godine, Dobrica Ćosić je naknadno govorio o onome o čemu u dnevničkim beleškama nije pisao, što je “namerno prećutao”. A prećutao je zato što je sve što je na “Galebu” video i shvatio bilo “toliko neočekivano, mučno i opasno da sam”, naknadno objašnjava Dobrica Ćosić, “mogao samo da ga prevedem u svoja književna raspoloženja”. (142)
Glavni razlog “dubokog razočarenja” Dobrice Ćosića u Josipa Broza Tita, vrhovnog komandanta i vođu
partizanske revolucije, bio je njegov hedonizam:
Ja sam se prosto razboleo od razočarenja u Tita i drugove. Shvatio sam na ’Galebu’ da je vođstvo Saveza komunista Jugoslavije, s Titom na čelu – monarhistička,
birokratska oligarhija, moralno licemerna i beskrupulozna u svome vlastoljublju. A ja socijalizam nikad nisam odvajao od morala, pravde i slobode. (143)
Ni u političkoj, ni u intelektualnoj eliti u Srbiji šezdesetih godina XX veka, Dobrica Ćosić nije bio jedini koji je u Josipu Brozu Titu gledao garanta socijalizma, odnosno pravde i jednakosti kao ideala Revolucije. O masama i da se ne govori. Sa pozicija revolucionarnog ideala i započeta je kritika revolucionarne vlasti i kritika samog vođe Revolucije. Sukob ideala sa stvarnošću rešavan je u korist ideala. (144) A to nije bilo moguće bez nasilja. To je važan uvid koji Piščevi zapisi daju istraživaču, važno uputstvo za njegova dalja istraživanja.
BORBA ZA TITA (1961 − 1966)
Dobrica Ćosić se na “Galeb” popeo dobro obavešten o razlikama u jugoslovenskom partijskom vrhu oko strategije daljeg razvoja države i društva. (145) Predvodnik jedne struje bio je Edvard Kardelj, “ideolog i teoretičar… samoupravnog socijalizma”, koji je hteo da i državnopravno utemelji, to jest, da republike “s administrativnim granicama” dobiju status nacionalnih država. Zato je tražio ustavne reforme i donošenje
novog ustava. (146)
Drugu struju predvodio je Aleksandar Ranković, “koga je u to vreme podržavao i Tito”. (147) Ranković nije bio teoretičar, reformator i modernizator; zastupao je ideologiju partizanskog jugoslovenstva i pragmatičnu državotvornost jugoslovenskog karaktera; bio je protivnik svakog nacionalizma, republikanizma i partikularizma dok je za kardeljevske ’reformatore’, nacionaliste, republikance i ’kreativne marksiste’ bio konzervativan centralist i nosilac velikodržavlja. (148)
U to vreme, Dobrica Ćosić je, kako beleži u Piščevim zapisima 1. aprila 1961. godine, najviše verovao u Aleksandra Rankovića. Pod pretpostavkom da izabere saradnike, sposobne ljude, van kategorija partijskog staža i ratnih zasluga, on bi, verovatno, najbrže i najefikasnije izveo partizansku revoluciju iz ove kaljuge u
kojoj se zaglibila, onda, kada je htela da veruje, kada je verovala, da je u trijumfu. (149) Kako to nije bilo moguće bez neke vrste partijskog i državnog udara, od presudne je važnosti bilo imati na svojoj strani Tita. Ta procena je imala logiku i pokazala se tačnom: Pretežno Titovom zaslugom, u tom vremenu bila je potisnuta Kardeljeva konfederalistička koncepcija Jugoslavije; političku prevagu u partijskom vrhu odneo je blok Tito – Ranković. (150)
U pomenutom kontekstu je i polemika koju je Dobrica Ćosić vodio, krajem 1961. i početkom 1962. godine, sa slovenačkim intelektualcem Dušanom Pirjevcem. (151) Preko njih dvojice su zapravo vodeći politički ljudi proveravali do koje granice mogu da idu, ostavljajući dovoljno manevarskog prostora za povlačenje. Da li je Dobrici Ćosiću to bilo jasno već tada, ne može se znati, jer su mu zapisi iz toga vremena oduzeti. Ali, u naknadno napisanim sećanjima na te događaje, on kaže:
Pirjevec je zastupao ideološke i nacionalne stavove vođstva SK Slovenije: mene su na početku polemike podržavali Tito, Ranković i vođstvo SK Srbije, a onda su me napali da sam ’naneo veliku štetu Partiji’… (152)
U istom je kontekstu i predgovor Dobrice Ćosića knjizi Josipa Broza Tita Četrdesetprva, u čast dvadesete godišnjice ustanka 1941. Ujesen 1968. godine, Ćosić u Piščevim zapisima kaže:
Nikad neću uspeti da se nakajem zbog reči hvaljenja i slavljenja koje sam napisao u predgovoru Titovoj knjizi, objavljenoj u plavim koricama Srpske književne zadruge 1961. To je jedini tekst koga se stidim, ali kojeg se neću odreći, koji ću preštampavati dok sam živ. Ali sa post scriptumom: Kako sam verom u budućnost izdao budućnost. (153)
Međutim, u vreme kada je objavljen, Ćosićev predgovor je izražavao pobednički stav centralista nad konferederalistima, trijumf partizanskog jugoslovenstva, čije je oličenje bio Josip Broz Tito.
Pravi predgovor ovoj knjizi je čitava istorija naroda Jugoslavije do 6. aprila 1941. godine. A mi savremenici imamo pravo da joj dopišemo samo jedan predgovor: na šta nas sve ova knjiga obavezuje… U ovim dvema poslednjim decenijama započeli smo mnoga dela za čije su ostvarenje kratki naši životi… Svojim revolucionarnim ciljevima partizani nisu odredili i sve revolucionarne ciljeve potomcima… Njihova deca ne rastu u senci svojih očeva. U tome i jeste stvaralački i humanistički smisao jugoslovenske revolucije. Biti Titov sledbenik znači imati titovski stav prema životu, titovski misliti, titovski se boriti u svome vremenu, u svojoj sadašnjosti, uvek… ova knjiga (Četrdesetprva – L. P.) nije dovršena. I čovek ima neodoljivu potrebu da je dopisuje. Dopisuje je i njen tvorac, i milioni Jugoslovena zajedno s njim. (154)
Dobrica Ćosić je razdoblje od 1945. do 1962. godine ocenjivao kao stabilan period. Smatrao je da su faktori stabilnosti “egzistencijalne prirode”: napaćen narod i žrtve, mir, “apsolutni mandat” jugoslovenskog partijskog vođstva. Retrogradno kretanje počinje krajem tog razdoblja i istoričari moraju da postave pitanje:
Kada je jugoslovensko političko vođstvo prestalo da bude jugoslovensko, kada je postalo racionalno, partikularno i u kojim sve vidovima? To pitanje smatram fundamentalnim za razumevanje političke istorije i sudbine Jugoslavije stvorene antifašističkim ratom i revolucionarnim prevratom. (155)
Iako je ovo pitanje za istoričare postavio tek 1992. godine, naknadna sećanja Dobrice Ćosića, umesto onih koja su mu oduzeta, sugeriraju da je on već tada imao odgovor. Nalazio ga je u Ustavu od 1963. godine, koji
je, ojačavši republike, utro put konfederaciji. A zatim, u federalizaciji SKJ na VIII kongresu 1964. godine. U srpskoj intelektualnoj eliti to nije bilo usamljeno stanovište. (156)
(Nastaviće se)
———————————————————————-
133 Videti: Dobrica Ćosić jedan od prvih urednika, Sećanje na ratničke dane “Mladog borca”…
134 Dobrica Ćosić, Promene… str. 26.
135 Povodom rezultata tajnog glasanja na V kongresu KPJ (1948), čiji je delegat bio, Dobrica Ćosić beleži: “Tu julsku, sparnu noć pamtim i po razočarenju: za vođu Partije nije glasalo pet delegata. Od hiljadu i nekoliko stotina prisutnih. Osećali smo se poraženi što pet delegata nije glasalo za Tita. Zar među nama na Kongresu ima
nekog ko neće Tita?” Dobrica Ćosić, Piščevi zapisi (1951−1968)… str. 27.
136 Isto, str. 30.
137 Isto, str. 104.
138 Isto, str. 117.
139 Isto, str. 165.
140 Isto, str. 168.
141 Isto, str. 194.
142 Isto, str. 213.
143 Isto, str. 214.
144 U Partiji i izvan nje, Dobrica Ćosić je uvek bio na strani ideja i pokreta koji su bili protiv socijalne diferencijacije društva. U vreme rada na Programu SKJ (1958), za koji se verovalo da predstavlja radikalan raskid sa dogmatizmom, Dobrica Ćosić piše: “Izvršni komitet CK SKJ je 17. februara (1958) uputio organizacijama Pismo. Kritikovane su nesocijalističke pojave u društvenim odnosima. To je najrevolucionarniji dokument ove vrste posle dolaska Partije na vlast.” Isto, str. 143.
145 O ovim sukobima Dobrica Ćosić je za Piščeve zapise pisao naknadno, 1998. godine, jer su mu beleške s kraja 1961. i početkom 1962. godine nestale iz radne sobe, “zahvaljujući rutinskoj veštini Dolančeve (Stane) policije”. Za njima je bezuspešno tragao i kao predsednik SRJ. Isto, str. 215.
146 Isto.
147 Isto
148 Isto, str. 216.
149 Isto, str. 220.
150 Isto, str. 216.
151 Videti: Latinka Perović, Kako su se izražavali različiti politički interesi u Jugoslaviji? Polemika između Dobrice Ćosića i Dušana Pirjevca…
152 Dobrica Ćosić, Piščevi zapisi (1951–1968)… str. 215.
153 Isto, str. 383.
154 Josip Broz Tito, Četrdesetprva. SKZ. Kolo LIV. Posvećeno dvadesetogodišnjici ustanka. Knjiga 364, Beograd, 1961, str. IX–X.
155 Dobrica Ćosić, Promene… str. 279.
156 “Tendenciju konfederacije sam uočio već prilikom donošenja jugoslovenskog ustava iz 1963. godine”. Ljubomir Tadić, Kriza i “velikosrpski hegemonizam”… str. 556. … “Glavne promene su došle sa ustavom 1963.” Milorad Ekmečić, Dugo putovanje između klanja i oranja… str. 523.