Vrijeme laganja: J. B. Tito & Dobrica Ćosić – vlastoljubiv balanser i prijetvorni vodnoša.
Dr Latinka Perović
Pomenuti događaji su govorili da se u sukobu između centralista i konfederalista, klatno pomerilo prema konfederalistima. Bilo je važno ne pomerati i Tita. “I ti moraš”, savetovano je Dobrici Ćosiću posle uklanjanja Aleksandra Rankovića, “ostati do groba u Titovoj mantiji i pod njegovom kapom. Bez te crvene mantije i titovke, ti ne možeš služiti svom narodu i izvršiti svoju misiju.” (157)
U govoru na plenumu CK SK Srbije, u martu 1964. godine, na kome se raspravljalo o Titovom pozivu na idejnu akciju u kulturi, Dobrica Ćosić se osam puta poziva na Tita, insistirajući na trajnosti akcije:
Ove zadatke nije dobro ocenjivati kratkim terminima, jer, ja u to verujem, Tito nas poziva na dalekosežni rad i dugoročne akcije a ne na kampanjske propagande i organizacione operacije… Ako se ostane pri ovakvom stavu, bojim se da ćemo malo postići u oživotvorenju ideja i intencija druga Tita i Izvršnog komiteta. (158)
Međutim, balansiranje u sukobu je obostrano: drugačije – balans ne bi ni bio moguć. U naknadno napisanim sećanjima, Dobrica Ćosić piše da je “17. ili 19. novembra”, “oko devet sati” (1966), po njega došao pukovnik i “poverljivo mi rekao da me zove drug Maršal”. U razgovoru koji je trajao do ponoći, Josip Broz Tito je Dobrici Ćosiću govorio o postojanju frakcija Kardelj – Ranković i o svojoj nameri da 22. decembra, na Dan armije, izađe pred narod sa istinom.
“Ti ćeš da rukovodiš Partijom u Srbiji” – nudi Josip Broz Tito Dobrici Ćosiću.
Uznemiren, Ćosić uverava Tita “da je srpska Partija jedinstvena na njegovoj liniji i da ne postoji čovek koji može i sme da stvori organizaciju protiv Tita”. (159) A na ponudu, zahtev ili probu – odgovara: “Ja ne mogu
da budem predsednik Partije. Ja sam pisac i želim da ostanem samo pisac,” (160) što kod Tita izaziva razočarenje i ljutnju.
Osim svom dnevniku, (161) Ćosić je ovaj važan razgovor poverio prijatelju, koga označava inicijalima, a prijatelj je o razgovoru obavestio Aleksandra Rankovića, koga je Josip Broz Tito označio kao vođu jedne od dveju frakcija u jugoslovenskom partijskom vrhu.
“Na drugi dan Nove godine 1966”, Ranković je pozvao Ćosića na porodični ručak. Tom prilikom, Ranković mi je rekao da je vrlo spokojan što može da me obavesti da su ’nesporazumi između mene (Rankovića – L. P.) i Tita uklonjeni’ i da će se njihova ’saradnja nastaviti u punom drugarstvu’. ’Želeo sam da te obavestim da je ta stvar za koju znaš, sada među nama sređena. A bilo je tu gadnih stvari i intriga. No, to nije tvoja briga.’ (162)
Ali, borba za Tita još uvek traje.
Na plenumu CK SKJ, 28. februara 1966. – Aleksandar Ranković je napao samo srpski šovinizam. On je, očigledno, morao da govori samo kao Srbin, a ne kao sekretar CK. Tito je pokazao najviše političke konkretnosti i strasti za nekakvo rešavanje problema u zemlji. (163)
Sveto trojstvo KPJ, s desna – J. B. Tito, A. Ranković, E. Kardelj.
A problemi sazrevanja: u Hrvatskoj buja nacionalizam, (164) u Srbiji se govori samo o nacionalnom pitanju. (165) U toj atmosferi, Josip Broz Tito, u martu 1966. godine, ponovo poziva Dobricu Ćosića. U zapisima Ćosić pokušava da nazre razloge: Ne razumem zašto, zbog poverenja ili opet zbog manipulacije, kao 1961. u
polemici s Pirjevcem, odnosno sa Slovencima i njihovim vođom Kardeljem. (166)
U razgovoru, Tito opet govori da je Srbija protiv njega: Oni iz rukovodstva tajno rade. Šire nacionalizam. Oni su uspeli da zamute i dole, u masama. Beogradska čaršija svašta priča. (167)
Ćosić opet razuverava Tita i predlaže mu da poseti centralnu Srbiju i proveri raspoloženje naroda prema njemu i Jugoslaviji. (168) Tito traži da ga Ćosić prati.
Uplašio me taj poziv. Uvući će me u neke političke konfrontacije u Srbiji, što nikako ne smem da dozvolim. (169)
Nakon Titove posete, Tito i Ćosić se, u aprilu 1966. godine, sreću u Vrnjačkoj Banji: Tito je bolje raspoložen prema Srbima. Radosno je iznenađen dočekom u Srbiji; taj doček je iznad njegovih očekivanja. (170) Ćosić predlaže Titu da u zdravici na banketu u Vrnjačkoj Banji “govori o jugoslovenstvu”. Poslušao je moj savet i… govorio, kao nekada, o jugoslovenstvu. Posle zdravice pitao me je da li sam zadovoljan. Naravno, rekao sam mu da sam vrlo zadovoljan. A sutradan u novinama, u kojima je objavljena njegova zdravica, nije bilo ni reči
o jugoslovenstvu; protestno sam ga upitao: zašto nije objavljena njegova reč o jugoslovenstvu. (171)
Prilikom ovog susreta, Tito je insistirao na novim susretima. Tvrdio je, prema Piščevim zapisima, da ceni Ćosićevu otvorenost, iskrenost i hrabrost u viđenju i prikazivanju našeg stanja i prilika. (172) A Ćosić mu je govorio “o nekim ozbiljnim greškama u politici” i ukazivao na opasnost od nepoštovanja nacionalnog dostojanstva srpskog naroda, što se inače, u poslednje vreme, na sve strane ispoljava. (173)
Jedinstvena komunikacija Josipa Broza Tita sa Dobricom Ćosićem ne samo mimo nego i protiv rukovodstva Partije u Srbiji; frekventnost tih susreta; sadržaj razgovora koji je u Piščevim zapisima samo delimično saopštio, odlažući celinu za neko kasnije i povoljnije vreme – objašnjavaju sigurnost Dobrice Ćosića sa kojom je, odmah po prijemu obaveštenja o “slučaju Ranković” napisao pismo Josipu Brozu Titu. Njega nije obavezivalo stanovište Centralnog komiteta SK Srbije, čiji je član bio: njegova je veza sa Titom bila izravna. Osim toga, Ćosić je znao da se u sukobima centralista i federalista klatno pomera: to se već dogodilo 1961. i 1963. godine. I dalje se trebalo boriti za Tita. (174)
Piščevi zapisi ne daju osnove za pretpostavku da je poštovanje koje Dobrica Ćosić u pismu iskazuje Josipu Brozu Titu, bilo iznuđeno okolnostima:
Ako Vama lično ne bih izgovorio ovih nekoliko rečenica, smatrao bih da sam Vas izdao (podv. D. Ć.) i da u mom životu niste ono što jeste. Kad ne bih znao da znate koliko Vas poštujem i cenim, ne bih imao ni prava, ni razloga, ni hrabrosti da Vam pišem ovo pismo. (175)
Ali je zato sadržaj pisma bio opominjuća reakcija. Jedna istorijska rekapitulacija: Srbi, čiji je predstavnik Aleksandar Ranković, u jugoslovenskoj revoluciji identifikovali su se sa Jugoslavijom, a Tito je otelovljenje i revolucije i Jugoslavije. Svaki poremećaj ove formule ima dalekosežne posledice po revoluciju, Jugoslaviju i Tita. Dobrica Ćosić piše Josipu Brozu Titu:
Vama je dobro poznato da je Aleksandar Ranković, posle Vas, najautoritativnija moralna i politička ličnost jugoslovenske revolucije, da posle Vas uživa najveće poštovanje i ljubav radničke klase i naroda. Svi ostali značajni i zaslužni ljudi stoje daleko iza njega… Što se posebno Srbije tiče, ona Rankovića vidi sa Vama i uvek pored Vas (podv. D. Ć.). U osećanjima ljubavi i poštovanja srpskog naroda, posle Vas, Rankoviću niko nije ravan. I bilo šta da se dogodi u političkoj sudbini jednom ili drugom, biće pogođena obojica… Bez Vas Aleksandar Ranković ne znači mnogo, ali ćete i Vi bez njega biti slabiji… Posle ovakvog pada i kraha Aleksandra Rankovića, bojim se da ni Tito više neće biti Tito, ni SKJ ono što svet veruje da jeste u avangardnoj renesansi socijalizma i prevazilaženja onoga što čini staljinističku epohu. To je tako i zato što se nijedan od vodećih ljudi Saveza komunista nije toliko poistovećivao sa Vama, toliko skrupulozno ideološki i politički sledio Vas kao Aleksandar Ranković. (176)
Prijatelji su upozoravali Dobricu Ćosića: Ne treba danas stati uz ljude koji su bili Udba i policija. Ne treba pasti zajedno s prvim funkcionerima Udbe. (177)
I Ćosić je bio svestan da Aleksandar Ranković “nije format”, da “nije čovek dostojan velikog gneva i uvređenosti naroda”. (178) Ali, on je nacionalni simbol: “afera (je) antisrpska po metodama, karakteru, posledicama”. (179)
Ipak, na plenumu CK SK Srbije, koji je održan posle IV plenuma CK SKJ na Brionima, (180) Ćosić nije govorio. Za odušak imao je dnevničke zapise: “Šiptarski komunisti su predvodili furiozni napad na Rankovića i srpski nacionalizam na Kosovu”…
“Juče (zapis 16. septembra 1966. – L. P.) je Srbija, njeno političko vođstvo, Kosovo i Metohiju predalo Albaniji.”
“A ja sam, posramljen, ćutao i dizao ruku za odluke Izvršnog komiteta SK Srbije… Izdao sam sebe.” (181)
U Piščevim zapisima Dobrica Ćosić izvodi zaključke. Uklanjanjem Aleksandra Rankovića, koje je “Tito isplanirao i režirao,” (182) Srbiji je zadat težak udarac, a srpskom narodu je naneta sramota. Ali:
Teško vinovnicima! Osveta će doći i biće skuplja od ijedne političke pobede mojih političkih savremenika i protivnika. Ljudi imaju pravo da čine sa sobom sve što zažele; ljudi nemaju pravo da pobede po cenu sramote svog naroda, što se upravo u ovim danima dogodilo. (183)
Dobrica Ćosić je osećao veliku ličnu odgovornost “pred ovim dobom i u ovo doba”. (184) Ali je, kako kaže da mu je savetovano, ostao, formalno i javno, u “Titovoj mantiji”. (185) Bile su mu potrebne dve i po godine velikog angažovanja, ličnog i u okviru vaninstitucionalne opozicije, čiji je epicentar on bio, da u Piščevim zapisima svede račune:
Srećan sam što sam tako radikalno raskinuo s Titovim režimom, koji će sigurno upropastiti mogućnosti i smisao narodne revolucije. Pa to se već dogodilo! (186)
Oklevanje Dobrice Ćosića da zbaci “Titovu mantiju” nije bilo samo taktika. Postojao je i rizik.
Josip Broz Tito je simbolizovao i ideološke vrednosti i interese srpskog naroda. U vladajućoj ideologiji nije bilo ni kapitalizma, ni liberalizma, kao ni u dominantnim ideologijama u Srbiji XIX i XX veka. Ta ideologija je nastajala u osloncu na Rusiju. U obnovljenoj Jugoslaviji živeo je ceo srpski narod. Njome je upravljala partija nalik na partiju – hegemona, koja je držala vlast u najdužem razdoblju srpske države pre stvaranja Jugoslavije. Vojska, treća po snazi u Evropi, sa procentualno najviše Srba i u komandnom i u redovnom sastavu, u čijem su finansiranju republike učestvovale srazmerno svom nacionalnom dohotku, imala je zadatak ne samo da štiti spoljne granice, nego i da rešava unutrašnje sukobe.
Uklanjanje Aleksandra Rankovića dovelo je u pitanje tu formulu: morao je biti doveden u pitanje – upozoravao ga je Dobrica Ćosić u svom pismu tim povodom – i sam Tito.
(Nastaviće se)
——————————————————————–
157 Dobrica Ćosić, Piščevi zapisi (1958–1968)… str. 260.
158 Dobrica Ćosić, Akcija… str. 277-278.
159 Dobrica Ćosić, Piščevi zapisi (1951–1968)… str. 238.
160 Isto.
161 Ovaj deo Piščevih zapisa je naknadno napisan, jer je original rukopisa oduzet.
162 Isto, str. 240.
163 Isto, str. 243-244.
164 Dobrica Ćosić je u januaru 1966. godine posetio Karlovac i Zagreb, video Kordun. U dnevničkim zapisima sažima utiske: “Hrvati su utonuli u nacionalizam toliko da se ni od ustaša ne distanciraju… Zagreb prosto smrdi na šovinizam”. Isto, str. 242.
165 “Srbija mora da postavi svoje pitanje, svoj životni problem, da iskaže svoju koncepciju budućnosti. Ona ovako dalje ne može”. Isto, str. 244.
166 Isto, str. 244.
167 Isto, str. 245.
168 Isto.
169 Isto.
170 Isto, str. 246.
171 Isto.
172 Isto.
173 Isto.
174 O ulozi Josipa Broza Tita u sukobu centralista i konfederalista detaljno je, posle svog pada, govorio Ćosiću i Ranković. Videti: Piščevi zapisi (1951–1968)… str. 287–295.
175 Isto, str. 252
176 Isto, str. 253, 254.
177 Isto, str. 275.
178 Isto, str. 260.
179 Isto, str. 262.
180 Od tada termin brionizam ulazi u Piščeve zapise: “Brionizam je sve beskrupulozniji”… Isto, str. 272.
181 Isto, str. 276.
182 Isto, str. 267
183 Isto.
184 Isto, str. 261.
185 Isto, str. 260.
186 Isto, str. 388.