Loading...
Nauka

Ćosićev rat (3)

“Tita je Kominterna poslala da u njeno ime zavlada Jugoslavijom. On je svoj zadatak apsolutno uspešno izvršio i proširio svoju moć i mandat: posle Staljinove smrti i nepromišljene ekskomunikacije iz kremaljskog sinoda, Tito je dobio američki blagoslov u ’ime slobodnog sveta’. Sasvim je izvesno: onako kako je izmanipulisao i obmanuo jugoslovenski narod, taj ’trostruki narodni heroj’, ’veliki’, ’mudri’, ’svetski’ državnik i ’lider trećeg sveta’, izmanipulisaće i obmanuće Ameriku i treći svet”.

Dr Latinka Perović

NEPRISTAJANJE NA PORAZ (1968 − 1980)

Dve godine posle uklanjanja Aleksandra Rankovića, Dobrica Ćosić je na sednici Centralnog komiteta SK Srbije, 29. maja 1968. godine, u okviru redovne rasprave o nacionalnoj politici, predložio da se kritički razmotri “vladajuća koncepcija Saveza komunista Jugoslavije u  nacionalnoj politici i praksi stvaranja društvenog samoupravljanja”. (187)

Taj govor, za koji je, kako kaže u Piščevim zapisima, dobio podršku i pripadnika intelektualne elite, predstavljao je osnovu sa koje je Dobrica Ćosić, ali i ne samo on, određivao odnos prema Jugoslaviji, odnosno prema Josipu Brozu Titu, u godinama njene ustavne transformacije u konfederalnu državu: ustavni amandmani 1968. i 1971. i Ustav od 1974. godine. Ključne tačke tog, u suštini programskog govora, su: jedinstvo srpskog naroda; nedovršenost balkanskog pitanja; srpske pretpostavke za opstanak Jugoslavije; albansko pitanje, to jest Kosovo kao pitanje svih pitanja.

Dobrica Ćosić je odbacio srbijanstvo kao “jedan, u suštini, primitivan i anahron politički mentalitet”, kao “viđenje Srbije od Užica do Zemuna”, i “odsustvo sluha” za razlike u srpskom narodu, “koji je trajao i razvijao se pod različitim društvenim i kulturnim okolnostima”. (188)

Nedovršenu nacionalnu integraciju srpskog naroda, Dobrica Ćosić posmatra u kontekstu nedovršenog balkanskog pitanja: etnički i teritorijalno izmešani, balkanski narodi se nisu konstituisali u nacionalne i državne zajednice, i nalaze se pred izborom. Ako se izvesne razvojne tendencije kod nas i u svetu nastave tradicionalnim smerom, ’nacionalno pitanje’ ostaće muka i preokupacija i narednih generacija. (189)

Isto važi i za Jugoslaviju. Ako u njoj pobede tradicionalne nacionalističko-etatističke politike i partikularističke orijentacije, ako demokratske snage socijalizma ne odnesu konačnu pobedu nad malograđanskim silama i stihijama, mogao bi se u srpskom narodu razgoreti stari istorijski cilj i nacionalni ideal – ujedinjenje srpskog naroda u jedinstvenu državu. (190)

Najzad, treba se “kosovskoj istini” zagledati “u srce”. Rešavanje “šiptarskog i albanskog problema” u državno-nacionalističkom okviru postavlja… i problem granica, problem tri stotine hiljada Srba i Crnogoraca. (191)

Postoji, po Dobrici Ćosiću, samo jedan put: To je put stvaranja društva u kome se nacionalna ravnopravnost ostvaruje u društvenim odnosima, bez državnog oblika, državnih atributa, nacionalne ideologije i nacionalnih, odnosno birokratskih ’zastupnika’ i ‘predstavnika’… To je put stvaranja društvenih odnosa u kojima je svagda klasni, opštedruštveni i individualni interes primarniji od nacionalno-državnog pripadništva. (192)

Da li je Dobrica Ćosić protivrečan ili je doktrinaran? (193)

Za odgovor na ovo pitanje važno je kako on vidi Josipa Broza Tita posle uklanjanja Aleksandra Rankovića, odnosno posle poraza koncepcije državnog socijalizma, centralizovane federacije i jedistvene Partije. Definitivno, to je izgubljena bitka za Josipa Broza Tita na svojoj strani. Ali, da li se on priklanja drugoj strani, reformatorima i konfederalistima, ili, makar i nevoljno, još jednom uspostavlja balans?

U zapisima Dobrice Ćosića s polovine sedamdesetih godina, (194) Josip Broz Tito je veliki manipulator i trostruka varalica. Ipak, da obmane Staljina, svet i jugoslovenski narod, uz natprirodne lične predispozicije, naruku mu je išlo i vreme, epoha u kojoj se pojavio i u kojoj je delovao:

Tita je Kominterna poslala da u njeno ime zavlada Jugoslavijom. On je svoj zadatak apsolutno uspešno izvršio i proširio svoju moć i mandat: posle Staljinove smrti i nepromišljene ekskomunikacije iz kremaljskog sinoda, Tito je dobio američki blagoslov u ’ime slobodnog sveta’.

Sasvim je izvesno: onako kako je izmanipulisao i obmanuo jugoslovenski narod, taj ’trostruki narodni heroj’, ’veliki’, ’mudri’, ’svetski’ državnik i ’lider trećeg sveta’, izmanipulisaće i obmanuće Ameriku i treći svet.

Jer on, zaista, jeste svetska varalica. Ne samo što su mu varalačke sposobnosti takvih planetarnih razmera, nego zato što je čitava svetska politika danas zasnovana na špijunaži, obmanama, manipulacijama. Tito je pravi čovek svoga vremena. On jeste političar ove epohe. Epohe varalica. (195)

Duga manipulacija kao da se pretvorila u hipnozu. U času smrti Josipa Broza Tita – sveopšta pošta: svet, vladajuća birokratija, bivši unutrašnji protivnici (penzionisani generali, “liberali”, “rankovićevci”): “Niko da mu se suprotstavi, niko ni mrtvom.” (196)

U posebno očajanje Ćosića baca narod:

Kolone naroda, nemo cupkanje u mestu, nevidno mileći ka Skupštini, da posle šest-sedam sati stajanja prođu pored Titovog odra… Osetio sam jezu idući suprotnom stranom od naroda; osetio sam se sâm, sasvim odvojen, prvi put sam osetio tu samoću, tu odvojenost od naroda i ljudi svoje zemlje… Ja sam svojim antititovskim osećanjem ovde sâm. (197)

Opet, kao i pre trideset godina, seljaštvo, srpski narod, i sažaljenje i bes: “U stvari, seljaštvo je politički temelj titoizma.” (198)

Možda je “Tito upravo takav kakav jeste”, “Tito birokratski monarh, upravo ’pravi čovek’ ovog sveta.” (199) Sveta kome prija laž i koji uživa u vlastitoj korumpiranosti, u kojoj su mu atrofirala nacionalna osećanja i iščezla spremnost za žrtvovanje: taj Jugosloven i Srbin, koji sa malo napora odlično živi; naravno bio je titovac, i, naravno tog Srbina nije se ticalo Kosovo, ni Srbi u Bosni i Hrvatskoj; ni što nemaju svoju državu dok je svi oko njega imaju; nije mu smetalo što mu se ruši istorijski identitet i integritet, što ga eksploatiše Slovenija, što siromašna Srbija pomaže razvijenije od sebe. (200)

Što mu je važno, kako je Dobrici Ćosiću, u junu 1968. godine, govorio njegov prijatelj, seljak Radisav Keglić: “Samo neka bude mir, da narod može da živi i radi.” (201)

Od tog pragmatizma, koji slabi spremnost na žrtvovanje za nacionalni ideal, na ratovanje, čuvali su narod njegovi osvešćeni predstavnici od XIX do kraja XX veka. (202) Njihovo statusno  izdvajanje iz seljačkog naroda (203) nije značilo i narušavanje njegovog organskog jedinstva: “Srbin je čovek koji nije čovek, ako nije Srbin; ako nema svest o narodu, bilo da ga slavi ili da ga psuje.” (204) Status je samo davao pravo na tumačenje ideala i potreba naroda. To su kod Srba uočavali stranci još u XIX veku. (205)

A Vladimir Jovanović, rodonačelnik liberalizma u Srbiji, smatrao je da je “narod… imao da bude vođen i pomalo tutorisan inteligencijom… s pristankom naroda imala je da vlada inteligencija”. (206) Inteligencija, čije je suštinsko obeležje, mnogo više nego što je Berđajev mislio za rusku inteligenciju, to da je “bila ideološka a ne profesionalna i ekonomska grupacija”. (207)

————————————————–

187 Dobrica Ćosić, Srpsko pitanje – demokratsko pitanje I. Drugo izdanje, Beograd,
2003, str. 13.

188 Isto, str. 15.

189 Isto, str. 20.

190 Isto.

191 Isto, str. 23

192 Isto, str. 24.

193 Na XIV plenumu CK SK Srbije, koji je odbacio njegova stanovišta, Dobrica Ćosić je u završnoj reči kazao: “Ja ću i posle ovoga Plenuma ostati na uverenjima koja sam i do sada imao, a koja smatram komunističkim i humanističkim”. Isto, str. 27.

194 Ovi zapisi objavljeni su prvi put u knjizi Dobrice Ćosića Promene…

195 Isto, str. 34

196 Isto, str. 20.

197 Isto, str. 22, 23.

198 Isto, str. 49.

199 Isto, str. 23.

200 Isto, str. 49.

201 Videti fusnotu 125.

202 Videti: Latinka Perović, Između anarhije i autokratije. Srpsko društvo na prelomima vekova (XIX–XXI), Beograd, 2006.

203 Dobrica Ćosić opisuje kakav je utisak na Ivu Andrića ostavio dom Ćosićevih: “Inače, skrio je iznenađenje našom kućom. Kulturom i ukusom domaćice u nameštanju stana. Dugo je razgledao stvari, slike, kao čudeći se. Intimno je verovao da smo mi spontani, daroviti, ali ’naši ljudi’.” Ali, i utiske ministra inostranih poslova Velike
Britanije Daglasa Herda: “Bio je zbunjen našom kućom. Pažljivo je zagledao knjige i slike. Verovatno je mislio da živim u balkanskoj kolibi.” Dobrica Ćosić, Piščevi zapisi (1951–1958)… str. 369; Isto, Piščevi zapisi (1992–1993)… str. 109.

204 Dobrica Ćosić, Promene… str. 109.

205 Videti: Latinka Perović, Srpsko-ruske revolucionarne veze. Prilozi za istoriju narodnjaštva u Srbiji, Beograd, 1993, str. 41-49.

206 Slobodan Jovanović, Vladimir Jovanović u: Moji savremenici, Vindzor, 1962, str. 45-46.

207 Videti: Latinka Perović, “Rodonačelnik ruskog socijalizma” u: Aleksandar Hercen, Ruski narod i socijalizam… str. 32.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *