Vrijeme olako obećanih “brzih rješenja”: Dobrica Ćosić i Slobodan Milošević, za koga Ćosić piše – “Taj najuspešniji rušilac Titovog državnog poretka, taj najzaslužniji čovek za izlazak Srbije iz poluvekovne potčinjenosti antisrpskoj koaliciji, taj komunist koji je uspostavio srpsku državu koju su srpski komunisti poništili, političar koji je pobudio istorijsku svest miliona Srba”; a malo potom piše ovo – “Taj čovek je koban po Srbiju. Mora da ode. … “Tog čoveka sada, bez malo kolebanja, vidim kao opasnog vlastoljupca. Taj despot neće s vlasti… On je spreman da upropasti Srbiju da bi sačuvao vlast”.
Dr. Latinka Perović
ORUŽNI RAT ZA REŠENJE SRPSKOG PITANJA KAO DRŽAVNOG PITANJA
(1992 − 1999)
Posle 1968. godine, kada se rastao sa iluzijom ili kada je napustio taktiku pridobijanja Tita, (219) Dobrica Ćosić je u svojim dnevničkim zapisima bio obuzet titoizmom. (220) Različito ga je definisao. Kao: “epohu negativnog progresa… kretanje od zla prema gorem”; (221) poredak zasnovan “na političkim razlikama u odnosu na druge režime Komunističkih partija sa nadom u bolje”, (222) i zato sa podrškom u većini naroda, koja uvek pitanje hleba stavlja iznad pitanja slobode. Sa tog stanovišta – Titoizam je najugodniji, u svakom pogledu najkomotniji politički režim u dvadesetom veku. Za njim će žaliti, ako nestane. On će biti ’zlatno doba’ Jugoslavije. (223)
Ni za srpski narod, otkad on ima modernu državu, titoizam nije najgori režim zato što je bio nedemokratski režim. Međutim, sa stanovišta nacionalne i državne ideje srpskog naroda, titoizam je, po Dobrici Ćosiću, bio koban. Antisrpski ne samo u krajnjem ishodu, nego ciljano: od Kominterne i AVNOJ-a, preko uklanjanja Aleksandra Rankovića, udaljavanja od partizanskog jugoslovenstva i centralizovane federacije, do ustavnih promena 1963, 1968, 1971. godine, koje su krunisane konfederalnim Ustavom od 1974: “brionskim ustavom”,
delom “brionskog despota”.
Posmatran sa stanovišta Srbije i srpskog naroda, titoizam je, prema Dobrici Ćosiću, ključ za objašnjenje njegove istorijske stagnacije.
U Jugoslaviji se dogodila izrazita regresija Srbije… ona se ogleda u ekonomiji, u građanskim slobodama, u političkoj demokratiji, u razaranju etničke celine srpskog naroda, u nepostojanju srpske države (podv. L. P.), u gubljenju grandiozne kulture srednjeg veka. Srbi su jedini narod u Evropi koji nije samo izgubio etničke teritorije i Ustavom od 1974. godine sveden na granice određene Berlinskim kongresom, već i jedini evropski narod kome je jedna ideologija anektirala čitav srednji vek i poništila
njegove oslobodilačke ratove. (224)
Tako, detitoizacija za srpski narod postaje imperativ, pitanje života i smrti. Na kojim će se osnovama ona vršiti i šta je njen cilj?
Na to pitanje nije postojao samo jedan odgovor ni u srpskom narodu. Dobrica Ćosić, sve dok je u ulozi pisca, nije morao da vodi računa ni o istorijskim procesima, ni o normama istraživačke prirode, ni o naučnom
objektivizmu. On kaže: Po mom iskustvu, za pisca i intelektualca najveći je rizik ako poveruje da može
biti tumač naroda i proklamator njegovih ciljeva. (225)
U isto vreme, on, opet po samoodređenju, jeste upravo to: ideolog, inspirator, proklamator: To je moj projekt raskida s titoizmom i sadašnjim poretkom i stvaranja nove demokratske, civilizovane države srpskog naroda – Srbije i Crne Gore. (226)
To kaže Dobrica Ćosić iznoseći svoje Teze za novu politiku, 1991. godine, na skupu SANU – Srpski narod na početku novog veka. Sa smrću Josipa Broza Tita nastalo je “novo doba”.
Kada se shvatilo da je “Tito mrtav” – shvatilo se da je “s brionskim monarhom umrla i brionska Jugoslavija, zajedno s brionskim socijalizmom”. (227)
Konfederalna forma jugoslovenske države poistovećena je sa titoizmom. Gotovo istovremeno, u vrhu intelektualne (228) i u vrhu vladajuće komunističke elite (229) u Srbiji preovladalo je stanovište o neodrživosti
Ustava od 1974. godine. Svaka Jugoslavija – karađorđevićevska, avnojevska, federativna, konfederativna – pokazala se kao velika zabluda srpskog naroda. On je za nju podneo najveće žrtve, jer je verovao da njenim stvaranjem dovršava svoje ujedinjenje. Zato, po Dobrici Ćosiću, Jugoslavija, “koja je potocima krvi stvarana”, “srušena na Brionima, po proceduri “Brionskog ustava 1974’, ne može i de facto biti srušena “bez prolivanja krvi”.
Nema mirnog rešenja jugoslovenske posttitovske krize: ono se mora pretvoriti u krvavo rasturanje jednog monstruma, stvorenog žrtvama, zabludama, obmanama i istorijskom glupošću srpskog naroda. (230)
Još jednom je odnos Dobrice Ćosića prema srpskom narodu između sažaljenja i besa. Između ljubavi i palice:
Zašto i kako je jedan narod sa osmovekovnom političkom i kulturnom istorijom i tradicijom, narod kosovskog mitosa, oslobodilačkih ustanaka, bunta, hajdučije, sa dve srpske države u devetnaestom veku, sa učešćem u dva svetska rata na strani evropske i svetske demokratije, narod 27. marta i julskih ustanaka 1941. godine – postao narod bez istorijske samosvesti i nacionalnog dostojanstva, pretvorivši se u podaničku raju koja beži pred nasiljem manjine, sledi svoje vlastodršce i obožava manjine brionskog monarha, dakle, kojim se nasiljima i korupcijama srpski narod primorao i potkupio da trpi domaće okupatore i političke varalice na vlasti, kako je taj narod mogao da pristane na brionski Ustav 1974. godine. (231)
Ali, još ima nade. Kraj “Titovine” može biti i novi početak. Ako sve drugo odgodi, unutrašnji razvoj i napredak, i koncentriše se na vodeću ideju nacionalne ideologije, srpski narod se “posle dva stoleća borenja” može “konačno skrasiti” u svojoj državi. Sa krajem “titoističke Jugoslavije”, kaže Dobrica Ćosić u govoru na svečanosti u čast srpskog kompozitora Stevana Mokranjca, 14. septembra 1991. godine – Srpski narod kao celina prvi put u istoriji stiče nacionalnu, socijalnu i duhovnu samosvest neophodnu za novo doba koje nastaje. U epohalnom potresu i promenama koje su zahvatile svet i našu zemlju, pored nespokoja i neizvesnosti imamo razloga za nadu i samopouzdanje, jer posle 1912. i 1914-te, nikad nismo bili jači, iskusniji i spremniji da ovladamo svojom sudbinom, kao što to postajemo i jesmo danas. (232)
Sa sigurnošću, koja je karakterisala i druge zatočenike nacionalne ideje, (233 ) Dobrica Ćosić – pisac, ideolog, ključna ličnost vaninstitucionalne opozicije, intelektualni i politički arbitar – našao se, usred ratova za
dekomponovanje titoizma, na najvišem mestu u hijerarhiji vlasti: postao je predsednik Savezne republike Jugoslavije. Ne po svom ličnom izboru:
Moji prijatelji i ja, koji smo dve i po decenije bili u opoziciji titoizmu, nismo voleli i želeli vlast… u toj intelektualnoj sferi naša uloga (se) i završava… da nije moja zemlja došla u ovako težak položaj, izuzetno težak položaj, ponekad se čini – beznadežan položaj, u toj upornosti svetske zajednice da istraje u sankcijama, kaznama, progonu Savezne Republike Jugoslavije – nove državne tvorevine ujedinjenih Srbije i Crne Gore – nikada ne bih sedeo u Brozovoj kancelariji. Nikada ne bih ušao u ovu odaju. (234)
Za razliku od Vaclava Havela, takođe pisca, koji je pre nego što je postao predsednik Čehoslovačke, robijao zbog svog suprotstavljanja staljinističkom režimu i sovjetskoj okupaciji 1968. godine, koji, pišeDobrica Ćosić, “po svemu sudeći, voli vlast i predsednički položaj… ja ne volim vlast, i nesrećan sam što sam predsednik”. (235)
Ali, svoju dužnost Dobrica Ćosić ne shvata profano već misionarski, žrtveno. (236) Na mestu predsednika SRJ, Dobrica Ćosić se sreo sa teškoćama koje, kao ideolog nacionalne revolucije na kraju XX veka, a pogotovo kao pisac, nije očekivao. Najpre, pokazalo se da ni svi protivnici titoističke “brionske Jugoslavije” nisu imali iste motive. (237) Zatim, neki važni činioci, sa stanovišta nacionalne ideologije bitni za stvaranje države srpskog naroda, nisu imali pretpostavljanu snagu, a neki su, neočekivano, izostali. Srpski narod, koji je, po Dobrici Ćosić, u titoističkoj Jugoslaviji izgubio samosvest, nije bio spreman na žrtve koje su u svim ratovima koje je Srbija vodila bile glavni argument za državne granice. A u ratovima za stvaranje države srpskog naroda na
ruševinama antisrpske titoističke “brionske Jugoslavije”, odjednom:
“Živi se Srbima… današnji Srbi i Srpkinje ne dozvoljavaju da im deca ginu za Kosovo.” (238)
Uz to, slom Sovjetskog Saveza, gubitak Rusije kao elementa nacionalne ideologije, koji Dobrica Ćosić doživljava i na isti način opisuje kao i Nikola Pašić slom carske Rusije 1917. godine. (239)
Najzad, težina zadatka koji na mestu predsednika države rešava Dobrica Ćosić:
Kako od jugoslovenske ruševine – ideološke, ekonomske i moralne, stvoriti demokratsku, naprednu državu? … ovde je istorija završla svoj posao, a ja treba da ga počnem. (240)
I osećaj osamljenosti:
Danonoćno radim. Ne znam dokle ću moći da podnesem ove napore. A mnogo je, zaista je mnogo nesposobnih i nesavesnih ljudi u ovoj državi. Mnogo je glupaka, neznalica, pokvarenjaka. Promeniti ovu državu – taj cilj je samo ludak mogao sebi da postavi. (241)
Međutim, za sve ovo vreme, i mada pisac, Dobrica Ćosić i ne pomišlja da je Josip Broz Tito mogao takođe imati neke teškoće vladanja. Za Ćosića, kao nacionalnog ideologa, Josip Broz Tito je najveći neprijatelj srpskog naroda. A neprijatelj je uvek iz jednog komada: bez protivrečnosti, sumnji, kolebanja, rizika.
I dok je u svojim romanima mnoge ličnosti koje je proizvela njegova mašta činio suviše antropomorfnim, Josipa Broza Tita, jednu realnu istorijsku ličnost, Dobrica Ćosić je pretvorio u utvaru.
ANTITITOIZAM KAO OSNOVA SRPSKOG IDENTITETA
(1999 − 2000)
Udruženim snagama, radikalni pripadnici one iste opozicije koja se u Srbiji stvarala između Ustava od 1963. i Ustava od 1974. godine, koja se posle smrti Josipa Broza Tita vaninstitucionalno organizovala oko Dobrice Ćosića, i pripadnici vladajuće komunističke elite koji su prvi shvatili da je “Tito umro” i, dovodeći u pitanje konfederalni Ustav od 1974. godine, uzdrmali državnu strukturu “brionske Jugoslavije” – smenili su Dobricu Ćosića sa dužnosti predsednika SRJ.
Zaokupljen više od pola veka Josipom Brozom Titom, čija ga je senka progonila i na mestu predsednika SRJ, (242) Dobrica Ćosić, uveren da je na toj dužnosti dosegao najvišu meru, (243) sada je mogao da se posveti ostvarenju svoje davnašnje potrebe da o Josipu Brozu Titu napiše knjigu. (244) Izabrao je književnu formu i u romanu Vlast II, završio put od fascinacije Titom do negacije Josipa Broza Tita. Taj je put Dobrica Ćosić smatrao paradigmatičnim ne samo za svoju revolucionarnu generaciju, nego i za srpski narod u drugoj polovini XX veka: Komunizam se smenjuje nacionalizmom. (245)
On taj put, međutim, nije trasirao, a nije ni jedini među revolucionarnim narodnjacima koji se na tom putu našao.
Antititoizam je ostao u središtu angažovanja Dobrice Ćosića posle i biološke i istorijske smrti Josipa Broza Tita. Sada, kao osnova obnove identiteta srpskog naroda. Napuštajući državni socijalizam, titoizam je izdao i socijalne, a time posredno nacionalne ideale Revolucije. Standardom je korumpirao srpski narod, njegov epski heroizam i žrtvenost zamenio konformizmom i defetizmom. Učinio ga istorijski umornim narodom. (246) To je glavni unutrašnji uzrok neuspeha nacionalne revolucije na kraju XX veka. Godine 2008. Dobrica Ćosić kaže:
Poražen je zadugo srpski nacionalizam koji je srpsko pitanje izjednačavao sa državnim pitanjem. (247)
Zadugo, ali ne i zauvek, jer to bi značilo kraj dvovekovnog sna o ujedinjenju srpskog naroda u svoju državu.
Slom komunističke, odnosno boljševičke ideologije, ne treba da se pretvori u poraz svake utopije… nova emancipacija ne treba da bude amerikanizacija. (248)
Srpskom narodu, čije su glavne rezerve, po Dobrici Ćosiću, u prošlosti i geopolitičkom položaju, potrebna je ideologija.
————————————————-
219 U Piščevim zapisima je registrovan trenutak poslednje nade, odnosno početak beznađa – 9. juni 1968: “Tito je svojim nadahnutim, gotovo genijalnim potezom, spasio birokratiju. Svojim govorom na televiziji, taktičkim, širokim političkim konceptom, prevazišao je sebe: govorio je kao istorijska ličnost… Taj se čovek iskupio
i rehabilitovao za čitavu deceniju… Studenti slave pobedu! … To je, posle Kominforma, najveća i najskuplja pobeda u jugoslovenskom društvu.” 15. juni 1968: “A Tito nije ni nedelju dana ostao veran svojim rečima i obećanjima. Vulgarna varalica!“ …”Nema nade ovom društvu. Sve će se ovo skršiti u haosu, krvi, u diktaturi i propasti.” Dobrica Ćosić, Piščevi zapisi (1958 1961)… str. 342–343, 344.
220 Videti zapise koje je Dobrica Ćosić prvi put objavio u knjigama Promene i
Srpsko pitanje… I, II.
221 Dobrica Ćosić, Srpsko pitanje… I… str. 103.
222 Dobrica Ćosić, Promene… str. 50.
223 Isto, str. 5
224 Isto, str. 288-289.
225 Isto, str. 193.
226 Dobrica Ćosić, Piščevi zapisi (1992–1993)… str. 63.
227 Dobrica Ćosić, Srpsko pitanje… I… str. 344.
228 “Nacrt Memoranduma (SANU – L. P.) ubedljivo razotkriva nedemokratsku ustavnu konstituciju Titove Jugoslavije, utvrđenu Ustavom iz 1974. godine… To je dosada najautoritativnija kritika titoizma.” Dobrica Ćosić, Piščevi zapisi (1981– 1991)… str. 202.
229 “Slobodan Milošević, od svih jugoslovenskih komunista najviše je doprineo razbijanju titoističke državne strukture.” Dobrica Ćosić, Srpsko pitanje… I… str. 346. “Taj najuspešniji rušilac Titovog državnog poretka, taj najzaslužniji čovek za izlazak Srbije iz poluvekovne potčinjenosti antisrpskoj koaliciji, taj komunist koji je uspostavio srpsku državu koju su srpski komunisti poništili, političar koji je pobudio istorijsku svest miliona Srba”… Dobrica Ćosić, Promene… str. 168. “On je prvi partijski funkcioner u Srbiji koji daje podršku Akademiji i Francuskoj 7 (Udruženje književnika Srbije – L. P.). Podržava progresivne intelektualce, osuđuje dosadašnje osude ’neprijatelja’ u Akademiji i Udruženju književnika. To su novi stavovi i nove reči. To liči na reformizam. To je najava antititoizma. Danas smo u Akademiji nauka posle dugotrajne depresije svi bili ozareni nadom. Slobodan Milošević je reformator i rušilac titoizma. I na ulici smo se pozdravljali s nadom.” Dobrica Ćosić, Piščevi zapisi (1981–1991)… str. 275.
230 Dobrica Ćosić, Promene… str. 194
231 Isto, str. 245-246.
232 Isto, str. 214.
233 Vasilij Štandman, ruski diplomata u Kraljevini Srbiji, beleži svoj razgovor sa Nikolom Pašićem, predsednikom Vlade, pošto je odbijen ultimatum Austro-Ugarske: “Na moje pitanje kojom gotovinom Srbija raspolaže u datom trenutku, odgovorio je (Nikola Pašić – L. P.) uvijeno, rekavši da je sopstveni novac dovoljan za otprilike 20 dana.” Vasilij Štandman, Balkanske uspomene, Beograd, 2009, str. 333.
234 Dobrica Ćosić, Razgovori… str. 146.
235 Dobrica Ćosić, Piščevi zapisi (1992–1993)… str. 268.
236 “Ja sam ubedio sebe, i mnogi ljudi, moji savremenici me svakodnevno uveravaju, da sam potreban srpskom narodu danas.” “Treba da ispatim patnju svog naroda i podelim je s njim do kraja.” “U ovim danima (13. mart 1993. – L. P.) ne smem da napustim dužnost.” Isto, str. 237, 294, 299.
237 U prvom redu, Slobodan Milošević: “Taj čovek je koban po Srbiju. Mora da ode.” “Tog čoveka sada, bez malo kolebanja, vidim kao opasnog vlastoljupca. Taj despot neće s vlasti… on je spreman da upropasti Srbiju da bi sačuvao vlast. Znao sam da je samovoljan i vlastodržac, ali nisam znao da je toliko beskrupulozan. I nisam ni
slutio da je, zaista, politički lažov.” Isto, str. 57, 152. Ali i antititoistička inteligencija: “Moji prijatelji – Mihiz (Borislav Mihajlović), Mića (Popović), Matija (Bećković), Braca (Predrag Palavestra)… i posle Sabora
(Vidovdanski sabor u Beogradu, u junu 1992. – L. P.) nastaviće da se bore za demokratsku kraljevinu Srbiju. Naš politički razlaz je neminovan. Opet deobe. Dokle i zašto?” Isto, str. 93.
238 Isto, str. 150, 223.
239 “Raspadom Staljinove imperije, srpski narod zadesila je velika nesreća. Rusija je ostala bez moći da na Balkanu ispoljava i potvrđuje svoje interese. Ne ljubav za svoju južnoslovensku, jednovernu braću, nego baš svoje interese! Sa tim sebičnim, ruskim interesima, Srbi su u svojoj politici računali od 1804. do 1948, ili čak do 1988. Srpski narod je danas izložen samo dejstvu američkog interesa, odnosno činioca, a on, bez ruskog protivnika, ruskog ili bilo kog evropskog – čak i francuskog, postaje egzistencijalno opasan po srpski narod… Mi Srbi imamo sve razloge za želju da se što pre vaspostavi demokratska Rusija, koja će sa svojim interesima ponovo stupiti na Balkan i jugoistočnu Evropu i uspostaviti ravnotežu spoljnih činilaca u tom delu sveta.” Dobrica Ćosić, Promene… str. 142.
240 Dobrica Ćosić, Piščevi zapisi (1992–1993)… str. 68.
241 Isto, str. 120.
242 “Što se grandioznog okruženja tiče, uvek kada ostanem sam, osećam – strah. Ovo je, verovatno, najveća kancelarija na Balkanskom poluostrvu. To je kancelarija Josipa Broza, u koju je on samo nekoliko puta ušao, verovatno samo da popije viski. Inače, kada sam sâm, često mi se priviđa da se ona vrata otvaraju, da se pojavljuje general Žeželj (Milan, ađutant Josipa Broza Tita), ulazi Josip Broz sa Politbiroom, i ’pokazuju’ mi vrata (smeh).” Dobrica Ćosić, Razgovori… str. 132.
243 “Ja sam po svemu negacija Titove vlasti, svejedno što i u mojoj maloj vlasti postoji suština vlasti: institucionalizovan autoritet, koji daje neke mogućnosti za realizaciju sopstvene političke volje i ideja, ali i nudi svakojake privilegije i hrani taštinu.” Dobrica Ćosić, Piščevi zapisi (1992–1993)… str. 200.
244 “Opseda me ideja da napišem knjigu o Titu. O njemu treba pisati dok je živ i moćan; danas (januar – april 1976. – L. P.) mu se treba suprotstaviti, ali ne samo politički i ideološki. Treba ga smestiti u nacionalnu istoriju i u sudbinu sadašnjih jugoslovenskih naraštaja. Odlučio sam da proučim biografije velikih tirana. Odložiću rad na četvrtoj knjizi Vreme smrti.” Dobrica Ćosić, Lična istorija jednog doba 2. Vreme otpora 1969–1980… str. 183.
245 Dobrica Ćosić, Promene… str. 145
246 “Istorija je u Srbima konačno stala, premorena. Starci se mutno prisećaju negdašnje srpske veličine, hrabrih boraca s velikim ciljevima, a mladi ih ravnodušno slušaju. Srpska istorija se pretvorila u odlazak sa sela i zapošljavanje u gradu, u useljavanje u stan s trosedom i televizorom; vozikanje automobilom, gradnju vikendica, posedovanje žiro računa, kartice ’Ameriken ekspresa’… Srbi su u XX veku jedina evropska nacija koja se u miru, pod dejstvom politike i novca – denacionalizuje…” Isto, str. 278.
247 Dobrica Ćosić, Piščevi zapisi (1999–2000). Vreme zmija… str. 159.
248 Dobrica Ćosić, Srpsko pitanje… I… str. 331.