(IzvaDci iz knjige Sonje Biserko – Bosna i Hercegovina, jezgro velikosrpskog projekta, štampano 2006, izdavač – Helsinški odbor za ljudska prava u Srbij)
HRONOLOGIJA ZBIVANJA
1992.
2. april
U Bijeljini ulični sukobi. Predsjednik Predsjedništva Alija Izetbegović: “U BiH se pokušava inscenirati sukob kako bi se stvorila slika nestabilnosti u zemlji, pred priznanje nezavisnosti. BiH se nije pripremala za unutarnju agresiju – nemamo dovoljno milicije da izađemo nakraj s nabujalim paravojnim formacijama. JNA nije okupatorska sila. Njen status u BiH ćemo riješiti pregovorima.
Milutin Kukanjac, general major JNA: (…) Nepotrebno bombardovanje starog Sarajeva, dolazak Arkanovih specijalaca u Bjeljinu i dogadjaji u Foči najviše su doprineli da svet stekne loše mišljenje o Srbima i srpskoj politici. Upad Arkanove jedinice sa prostora Srbije zaoštrio je situaciju u BiH i produbio jaz izmedju Srba i Muslimana.(…) Izetbegović i Ganić su me ubedjivali da je tamo ubijeno na hiljade Muslimana. (…) Muslimanski ekstremisti u Bjeljini su pripremali varijantu oružanog obračuna sa Srbima na prostoru Semberije, posebno u Bjeljini, jer je Semberija za njih u ukupnim planovima imala izuzetan značaj; upad Arkanove jedinice je zaista bio iznanedjenje – i dalje se postavlja pitanje: da li je došo samoinicijativno, ili ga je neko iz srpskog rukovodstva pozvao; da li ga je neko iz Srbije poslao ili je neko od Srba iz Bjeljine tražio tu pomoć? (Borba, 15. novembar 1993)
5. april
Bjeljina u potpunosti pala pod kontrolu Srpske nacionalne garde SAO Semberija i Majevica. U sukobu glavnu ulogu imali dobrovoljci Željka Ražnatovića Arkana.
Četrdeset intelektualaca iz bivše Jugoslavije osnovali “Civilni pokret otpora”, i uputili pismo institucijama BiH. Traže: simultano priznanje svih novih republika; izuzeće od vojne i radne obaveze, u sukobima izmeðu dviju novih država; traže da ne mogu biti angažovani kao dobrovoljci.
U mirovnoj koloni građana, ubijena studentkinja Suada Dilberović, snajperom sa obližnjih brda, od strane oružanih formacija bosanskih Srba. Ona je prva žrtva od snajpera u Sarajevu. Sjednica Predsjedništva BiH: JNA nije smirila situaciju u Bijeljini, stoga je donesen zaključak da se narod samoorganizuje, da JNA vrati oružje Teritorijalnoj odbrani (TO).
Sarajevski studenti počeli akciju “Univerzitet za mir”. Rat u cijeloj BiH. Snage bosanskih Srba preuzimaju dio po dio gradova, sela, objekata. Političko rukovodstvo BiH je blokirano. JNA ne preduzima ništa. Arkan, kriminalac iz Srbije, vlada Bijeljinom. Masovni egzodus širom Bosne.
6. april
Savet ministar EZ na zasedanju u Luksemburgu jednoglasno usvojio Deklaraciju o Jugoslaviji, kojom priznata nezavisnost Bosne i Hercegovine.
Vladislav Jovanović, ministar inostranih poslova Srbije: “Odluka EZ o priznavanju nezavisnosti Bosne i Hercegovine predstavlja još jedno preuranjeno priznavanje nezavisnosti jedne od jugoslovenskih republika na koje smo, nažalost, navikli u poslednje vreme kada je reč o ponašanju Evropske zajednice. Ovo priznavanje, takođe, ne rešava nijedan problem kada je reč o situaciji u Bosni i Hercegovini. Naprotiv, može krizu u toj republici još više da komplikuje”. (Politika, 07. april 1992)
(…)
Mihailo Marković, akademik: “Političko rukovodstvo BiH nema ni snage ni volje da spreči vršljanje hrvatskih i drugih paravojnih formacija na svojoj teritoriji. Ono ne uživa dovoljan autoritet ni kod jednog od tri konstitutivna naroda i nije u stanju da sprovede ni jednu svoju odluku. Akademik Marković ukazuje da u Sarajevu vlada potpuna anarhija i nasilje, ono što je engleski politički filozof Hobs smatrao prirodnim stanjem “rata svih protiv sviju” pre bilo kakvog društvenog ugovora o uspostavljanju države (…) Ukoliko se SDA ohrabrena priznavanjem BiH vrati svojoj početnoj koncepciji o ovoj republici kao unitarnoj državi građana, u kojoj Muslimani, zahvaljujući svojoj brojnosti i koaliciji sa HDZ, mogu da obezbede nesmetanu trajnu dominaciju i svođenje srpskog naroda na status obespravljene nacionalne manjine, onda do mirnog sporazuma u BiH ne bi moglo doći.” (Borba, 7. april 1992)
Petar Škundrić, funkcioner Socijalističke partije Srbije: “Socijalistička partija Srbije duboko je zabrinuta zbivanjima u Bosni i Hercegovini, koja najneposrednije prete da prerastu u građanski rat sa katastrofalnim posledicama (…) SPS više puta je ukazivala da će se pogubna politika razbijanja Jugoslavije najtragičnije odraziti na ovu republiku, koja je višenacionalno izmešana. Me đutim, ova upozorenja nisu uvažavana od me đunarodnih faktora, pre svega Evropske zajednice, koja je pozivom na traženje nezavisnosti i sugestijom da se održi referendum građana i jučerašnjim priznavanjem nezavinosti još više otežala ionako delikatnu političku situaciju u Bosni i Hercegovini, nastalu komadanjem Jugoslavije. SPS poziva sve razumne i dobronamerne faktore u zemlji i inostranstvu, koji na bilo koji način utiču na tokove događaja u Bosni i Hercegovini, da dekuražiraju svako drugo rešenje osim političkog dogovora. (Tanjug, 7. april 1992).
Vesna Pešić, predsendik Reformske stranke, uputila je otvoreno pismo Branku Kostiću, Blagoju Adžiću i Slobodanu Miloševiću povodom aktuelne situacije u Bosni i Hercegovini. Vesna Pešić se zalaže za “momentalno priznavanje Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine” jer bi se time, po njenom mišljenju, čitav prostor uravnotežio i smirio. Tako bi se i otvorila perspektiva za razvoj i demokratiju i “izlazak iz fašističkog i nacionalnističkog ludila. Lider reformista kaže da, na osnovu mnogobrojnih poziva građana iz BiH, procenjuje da njih najviše poga đa “širenje laži o navodnoj ugroženosti Srba ili bilo kog drugog naroda u BiH”. (Politika, 7. april 1992)
Vojislav Šešelj, predesdnik Srpske radikalne stranke: “Odmah treba razgraničiti teritorije u Bosni i Hercegovini i formirati samostalnu Teritorijalnu odbranu i policiju na teritorijama koje Srpska republika BiH drži pod kontrolom. One srpske etničke teritorije, koje po strukturi stanovništva pripadaju srpskoj BiH, a na kojima njena vlada nema vlast – treba osloboditi.” (Politika, 03. april 1992)
Nikola Koljević: “Upozoravali smo Evropsku zajednicu da sačeka, da ne žuri sa ovom ili onom odlukom, jer su pregovori, upravo pod okriljem EZ, bili već u toku. Međutim, eto, Evropska zajednica je priznala državnost Bosne i Hercegovine, što, jasno, srpski narod ne može i neće da prihvati.(Politika, 8. april 1992)
Gojko Đogo, pesnik: “U velikom delu BiH jedan od tri naroda – Srbi, Hrvati ili Muslimani – su u većini. Vekovima su u većini na tim prostorima, što znači da je Bosnu i Hercegovinu moguće podeliti i da je najbolje podeliti je. Predlog o Bosni kao konfederaciji je zato, po mom mišljenju, u ovom trenutku, jedini izlaz.”(Politika, 8. april 1992)
Vlada Republike Srpska Krajina o priznavanju BiH: “Umjuesto da predstavnicima triju državotvornih naroda BiH prepusti da dogovorima, započetim pod okriljem EZ, rješe bosansko-hercegovačku krizu, EZ je neprirodno i ni malo dobronamjerno, preuzela ulogu političkog arbitra unapred prejudicirajući rješenja, ističe se u tom saopštenju. “Nitko, pa ni Evropska zajednica, nema pravo da protivno legitimno izraženoj volji srpskog naroda donosi odluke koje ne uvažavaju rezultate njegovog referenduma, smatra vlada Republike Srpska Krajina. U tom smislu ta vlada pruža bezrezervnu podršku legitimno izabranim organima srpskog naroda u Srpskoj Republici Bosni i Hercegovini da preduzmu korake i pronađu najoptimalnija rešenja za srpski narod, ističe se na kraju saopštenja sa jučerašnje sjednice krajiške vlade” (Borba, 8. april 1992)
Udruženje Srba iz BiH u Srbiji: “Upozoravamo da je rasplamsavanje me đunacionalnih sukoba u BiH u neposrednoj vezi sa političkim manipulacijama o priznavanju BiH kao nezavisne države. Izražavamo nadu da će svetska javnost, a pre svega Evropska zajednica, uoči svoje odluke u Briselu, imati ovo u vidu i da neće priznati državu Bosnu i Hercegovinu pre nego što se njeni narodi sporazumeju o međusobnim odnosima. Ukoliko, ipak, ovakva odluka bude donesena, Srbi Bosne i Hercegovine biće prinuđeni Bosna da, uz podršku celog srpskog naroda, upotrebe sva sredstva da zaštite svoje nacionalne interese. Verujemo da će prevladati razum i odluka Evropske zajednice 6. aprila 1992. neće podsetiti Srbe na 6. april 1941”. (Borba, 8. april 1992)
Saopštenje SDA iz Novog Pazara: “Svim Muslimanima Sandžaka i u drugim djelovima bivše Jugoslavije neka je sretna suverena i me đunarodno priznata Bosna i Hercegovina. Vjerujemo da je demokratska i gra đanska BiH u interesu svih njenih naroda a posebno Muslimana u dijaspori koji su ovim činom dobili svoju matičnu državu”. Posebna poruka upućena je ambasadoru SAD u Beogradu, gospodinu Vorenu Zimermanu. U njoj se kaže: “Povodom priznanja BiH od strane SAD, koju Vi zastupate u Beogradu želimo izraziti našu veliku zahvalnost Vama i vašim saradnicima u ambasadi. Mi Vas molimo da našu zahvalnost prenesete predsedniku SAD i njegovoj administraciji. Ovakav postupak SAD smo i očekivali budući da je Amerika poznata kao šampion u demokratiji, zaštiti ljudskih prava i prava malih naroda. Ovim činom ste učinili veliki preokret u životu onih koji se žele osloboditi komunizma. Iskreno se nadamo da će me đunarodno priznanje BiH intenzivirati demokratske procese i u ostatku bivše Jugoslavije. Koristimo ovu priliku da Vas pozovemo da i zvanično posetite Sandžak kako bismo Vam prezentirali sve probleme sa kojima se susreću građani Sandžaka”. (Politika, 3.april 1992)
Savez komunista – Pokret za Jugoslaviju ocenjuje da je priznavanje Bosne i Hercegovine kao nezavisne države još jedan dokaz da Evropska zajednica putem pritiska i argumentima sile realizuje svoj, već davno, sačinjeni scenario za rušenje Jugoslavije, kao jedinstvene i suverene države i stvaranje niza malih država koje će biti pod kontrolom i u vazalnom odnosu prema jačim nacionalnim državama. Nemačka, pak, i na ovaj način ostvaruje cilj svoje “nove”, politike da što više jedinstvenih evropskih država razbije, izdeli i stvori sitne, prema njoj, satelitske državice, da ih me đusobno suprotstavi i da se na kraju ona, kao ekonomski i politički snažna i jedinstvena pojavi kao vrhovni arbitar u tim sporovima. Pokret ističe da državna organizacija Bosne i Hercegovine, njen položaj u Jugoslaviji i međunarodnoj zajednici mora biti utvrđen potpunom saglasnošću sva tri državotvorna naroda – Srba, Hrvata i Muslimana – a svaka, drugačija odluka je nelegitimna i nelegalna.” Upozoravamo svetsku i jugoslovensku javnost da je svaka nova ljudska žrtva rezultat nerazumne, nedemokratske i agresivne politike Evropske zajednice”. (Borba, 8. april 1992)
Vojislav Koštunica, potpredsednik Demokratske stranke: “Odluka Evropske zajednice o priznanju Bosne i Hercegovine predstavlja korak dalje u primeni Genšerove koncepcije po kojoj bi se oružani sukobi na ovom tlu mogli, naravno, sprečiti razbijanjem Jugoslavije na nezavisne države (….) Evropska zajednica prenebregla je jednu činjenicu, da će etnički princip, koji je primenjen u slučaju razbijanja Jugoslavije, a koji EZ ne priznaje u sopstvenim državama, morati biti primenjen kad-tad i na Bosnu. Jer, Bosna je Jugoslavija u malom (…) Priznavši Bosnu, pre nego što je rešeno pitanje njenog unutrašnjeg uređenja, Evropa je postupila kao čovek koji vatru gasi benzinom (…) Odluka Evrope se, zbog toga, ne može nikako drugačije oceniti nego kao dvolična i neodgovorna, istovremeno”. (Borba, 8. april 1992)
(…)
Demokratska stranka Crne Gore: “Silom prilika i protiv svoje volje srpski narod u BiH postao je ustanički narod. U situaciji kada JNA (aktom EZ), dobija status strane vojne sile u BiH, budućnost je i obaveza crnogorske vlasti da se konačno izjasni o događajima u toj republici. Demokratska stranka smatra da se Crna Groa mora suprotstaviti muslimansko-hrvatskoj koaliciji koja je povela rat protiv srpskog naroda. Kao prvi i neodložan korak, Demokratska stranka zahteva od vlasti u Crnoj Gori da prizna Srpsku Republiku BiH sa sedištem u Banjaluci.” (Borba, 8. april 1992)
(…)
General pukovnik Života Panić: “JNA se iz Bosne i Hercegovine ne sme povući po modelu povlačenja iz Makedonije, bez obzira što je toj republici Evropska zajednica priznala nezavisnost (…) U Bosni je neizvesna situacija – bliži smo ratu nego miru (…) nepobitna činjenica da je u toj republici na delu hrvatsko – muslimanska zavera i koalicija protiv Srba”. (Borba, 8. april 1992)
Milan Kučan, predsednik Predsedništva Slovenije: “Priznanje Bosne i Hercegovine od strane EZ, za kojom će, kako je sada već jasno, slediti priznanje SAD, a koje će na današnjem zasedanju obaviti i slovenačka, vrlo je značajno za rasplet jugoslovenske krize, kao i za stabilizaciju odnosa i vrćanje mira u tu nesrećnu republiku koja je očigledno sada na redu da bude žrtva one nerazumne politike koja je razbila nekadašnju Jugoslaviju.” (Borba, 8. april 1992)
SDA za Srbiju i Crnu Goru u saopštenju se od srpskih i crnogorskih vlasti traži da u roku od 48 sati povuku “sve rezerviste i vojnu tehniku sa područja Sandžaka”. Zahteva se takođe da se što pre izda “naredba o mobilizaciji teritorijalne odbrane u svim gradovima Sandžaka i to u istom roku”. Posebnim pismom Me- đunarodnom komitetu Crvenog krsta zatraženo je da što pre obezbedi prihvatne logore u nekoj od zemalja Evrope “gde će se izvršiti evakuacija žena i dece koji bi se tako spasili od masakra koji očekujemo da nas zadesi”. U obrazloženju ovih zahteva navedeno je da ratna eskalacija “preti da zahvati i Kosovo i Sandžak, jer su srpski rezervisti stacionirani sa vojnom tehnikom u Sandžaku velika pretnja muslimanskom narodu (…) Osećamo strah posebno posle masakra koji su srpski rezervisti i četnici učinili 1, 2, i 3. aprila 1992. godine u Bijeljini i koji dok ovo pišemo razaraju Sarajevo i ostala nesrpska mijesta u BiH i ubijaju Muslimane i Hrvate kao što su to srpska vojska i četnici činili u Sandžaku 1924. i 1941 – 1945. godine”. (Borba, 8. april 1992)
(…)
Aleksandar Mitrović, potpreedsednik SIV uputio je pismo Predsedniku Saveta ministara EZ Deuš Pinjeru: povodom priznanja BiH: “Jugoslovenska Vlada je od izbijanja krize i oružanih sukoba na tlu Jugoslavije, zastupala stav da se do trajnog mira može doći samo kroz demokratski dijalog i iznalaženje celovitih rešenja prihvatljivih za sve aktere. U tom smislu, jugoslovenska vlada je najozbiljnije upozoravala i na nesagledive posledice preuranjenog priznavanja nezavisnosti BiH, pogotovo sada kada su pregovori u okviru Konferencije o BiH dali nagoveštaj iznalaženja prihvatljivog rešenja za sva tri konstitutivna naroda ove jugoslovenske republike”. (…) Nažalost, naša upozorenja ostala bez adekvatnog razumevanja, a Evropska zajednica se odlučila za prevremeno priznanje BiH. Time je, po našoj oceni, ozbiljno dovedena u pitanje Konferencija o BiH i proces dogovaranja koji je već dao pozitivne rezultate. Ono što me još više brine, gospodine Ministre, jeste da takva odluka može predstavljati direktno ohrabrenje ekstremnim snagama na terenu, u pravcu proširenja i intenziviranja nasilja, umesto opcije za nastavljanje demokratskog dijaloga. Očigledan dokaz toga je dramatično pogoršanje situacije u BiH”. (…) Uvereni smo, gospodine Ministre, da EZ najbolje može doprineti smirivanju situacije kroz brzo nastavljanje Konferencije o BiH. Pri tome se definitivna rešenja mogu naći samo kroz ravnopravni dijalog i poštovanje interesa sva tri konstutivna naroda republike BiH. Zanemarivanje prava bilo kog od njih vodi u dalje rasplamsavanje međunacionalnih sukoba sa nesagledivim posledicama.” (Borba, 9. april 1992)
Slobodan Rakitić, poslanik SPO u Skupštini Srbije: “Još pre mesec dana usvojen je čvrst princip da priznavanje nezavisnosti obustavlja sukobe i da će BiH i Makedonija biti priznate, tim pre ako dođe do oružanih sukoba. Već iz ovoga je jasno ko je inicijator sukoba u ovoj republici, tempiranih na sam dan odlučivanja o priznavanju. (…) BiH se ne može porediti, a još manje izjednačavati sa Hrvatskom po bilo čemu, jer je u njoj apsolutno nemoguće favorizovati bilo koji od tri naroda, a formula dva naroda protiv trećeg pokazala se pogubnom. (…) Postavlja se pitanje kakvu su to državu EZ i Vašington priznali jer je zapadna Hercegovina okupirana od strane Hrvatske, a srpski deo je proglasio nezavisnu Srpsku Republiku Bosnu i Hercegovinu. U Bosni traje gra đanski rat, a EZ i Vašington, baš u tom trenutku, proglašavaju BiH za nezavisnu i suverenu državu, iako ona ne poseduje ni osnovne pretpostavke da bude država. Proglašenje Srpske Republike BiH je reakcija srpskog naroda na međunarodno priznavanje ove republike. Jedina mogućnost srpskog naroda za opstanak u ovom delu zemlje jeste da uzme sudbinu u svoje ruke, da se JNA podeli tako da jedan njen deo postane državna vojska Srpske Republike BiH. Srpska Republika stvorena u Banjaluci jeste izraz volje srpskog naroda i ta volja se, zaključuje Slobodan Rakitić, mora poštovati.” (Ekspres politika, 9. april 1992)
Pavić Obradović, potpredsednik srpskog parlamenta: “Zalaganje za demilitarizaciju Bosne i Hercegovine, mada na parvi pogled deluje izazovno, u stvari je velika igra i pokušaj podvale srpskom narodu ne samo u Bosni i Hercegovini, već uopšte (…) U ovom trenutku došlo je vreme da se rastajemo (…) Za srpski narod je neprihvatljivo zalaganje za demilitarizaciju Bosne i Hercegovine. Eventualna demilitarizacija BiH značila bi ostavljanje tamošnjeg naroda bez zaštitnika. Konačni je cilj da se srpski narod baci na kolena i Srbija svede u granice takozvanog beogradskog pašaluka. To potvr đuje i odnos Evrope prema priznavanju BiH i prema političkoj volji srpskog naroda u toj republici i u srpskim krajinama. Samo je konfederalna i kantonizovana Bosna i Hercegovina u interesu srpskog naroda, na tragu njegovog istorijskog nastojanja da ostane na okupu. Svako drugo rešenje bilo bi pogubno za srpski narod.” (Ekspres politika, 13. april 1992)
Milorad Bojović, predsednik Vlade SAO Hercegovine: “Priznavanjem suverenosti BiH, me đunarodna zajednica je pristala na priznavanje haosa. Ovo je još jedan međunarodni presedan. Priznata je država koja nema organe vlasti u njoj ne funkcioniše ni vlada ni Skupština. U takvoj državi je objavljeno ratno stanje i u njoj se ratuje a Evropa je priznala za nezavisnu i suverenu državu. (…) Kada je u pitanju srpska Bosna i Hercegovina ona je već proglašena na Skupštini u Banjaluci, i već je počela institucijalizacija te srpske BiH. Nezavisna BiH na prostoru su SAO Hercegovine nikada neće doživeti. Mi ćemo se boriti kaže Bojović do poslednjeg Srbina i nećemo pristati na nametnuta rešenja ma od koga ona dolazila. Evropa može proglašavati nezavisnu BiH koliko god hoće. Na prostorima SAO Hercegovine važiće zakoni i Ustav srpske BiH i ništa više kaže predsednik Vlade”. (Dnevnik, 13. april 1992)
7. april
Skupština srpskog naroda u BiH na zasedanju u Banjaluci proglasila nezavisnost Srpske Republike Bosne i Hercegovine, koja “može stupiti u zajednicu sa drugim subjektivitetima u Jugoslaviji”. Biljana Plavšić i Nikola Koljević informisali Skupštinu da su podneli ostavke na članstvo u Predsjedništvu BiH.
8. april
SAD priznale Bosnu i Hercegovinu.
Milutin Kukanjac, general major JNA: “Blokada Sarajeva početkom aprila 1992. izvršena je po mom naredjenju. Želeli smo da sprečimo ulazak ustaških, HOS-ovski bandi iz Mostara i muslimanskih ekstremista iz Zenice i Tuzle.(… ) Ko je želeo mogao je bez većih teškoća da napusti Sarajevo do 2. maja 1992 u podne. Naš cilj je bio da omogućimo izmeštaj JNA iz grada na sigurne prostore i da omogućimo razgovore između zaraćenih strana o mirnom rešavanju svih problema.(…) Što se tiče razaranja to treba da objasne rukovodstvo Republike Srpske i ustaško-muslimanska vrhuška na čelu sa Izetbegovićem. Predsedništvo SFRJ je tajno, bez ikakve konsultacije sa mnom, donelo famoznu i pogubnu odluku o “gačenju” JNA i prebacivanjem vojnika i oficira – drzavljana SRJ- iz BiH u SRJ u roku od 15 dana”. (Borba, 15. novembar 1993)
9. april
U BiH žestoki oružani sukobi. U Zvornik ušle jedinice Arkanove “Srpske dobrovoljačke garde”.
Milutin Kukanjac, general major JNA: “Kada smo došli do podatka da aerodrom “Sarajevo” može posluziti za dotur naoružanja i municije Muslimanima i Hrvatima i za dolazak plaćenika koji bi se borili protiv JNA i srpskog naroda, odlučio sam da aerodrom stavimo pod nasu kontrolu i time isključimo svako iznenađenje. Pokazalo se da je to bio pun pogodak, jer smo osujetili namere muslimansko-hrvatske vrhuške, koje su se kasnije potvrdile. Svakodnevno pogoršanje situacije opredelilo nas je i da uspostavimo vazdušni most Sarajevo-Beograd, kako bi se prebacio što veći broj građana na sigurne prostore. To smo učinili u saradnji i sa punim angažovanjem Ratnog vazuhoplovstva, odnosno VSC “Rajlovac” pa je do početka maja 1992. vazdušnim putem prebačeno u Beograd više od 25.000 građana.” (Borba, 23. novembra 1993)
Organizovana evakuacija Jevreja iz grada.
“Olimpijski muzej” zapaljen, nakon informacije u sarajevskim medijima da će tu biti smještena američka ambasada.
Svi TV releji u BiH okupirani od strane JNA i snaga bosanskih Srba.
Skupština Srbije proglasila Saveznu Republiku Jugoslaviju.
Predsjedništvo BiH donijelo odluku o povlačenju JNA iz BiH, jer je JNA proglašenjem nove Jugoslavije postala okupaciona vojna sila na drugoj teritoriji.
16. april
Na Konferenciji o Evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS) u Helsinkiju usvojena Deklaracija o Jugoslaviji, kojom se oštro osudjuje Srbija, srpske paravojne snage i JAN, kao vinovnici krize u BiH. Vladi Srbije, i JNA je postavljen ultimatum da do 29. aprila obuzdaju ili povuku snage koje se nalaze pod njihovom kontrolom u BiH. U suprotnom Srbiji preti da bude isključena iz KEBS.
Dragoljub Mićunović, Demokratska stranka, povodom ultimatuma: “Pred nama je jedan ultimatum kojim se od Srbije traže velike žrtve; da, s jedne strane, pristane na politiku svršenog čina i bude prikazana svetu kao jedini agresor u ovom ratu, a sa druge – da srpski narod bude raspršen u nekoliko država, bez garantija o političkom i pravnom statusu. Reč je opasnim presedanima u međunarodnoj politici, i u tom smilsu Srbija treba da stavi svetu do znanja da želi jedan ravnopravan tretman i razgovor, a li da ultimatum – ne prihvata” (Večernje novosti, 24. april 1992)
Radoman Božović, predesdnik Vlade Srbije:”U BiH je otpočeo prljavi rat protiv srpskog naroda i njegovih intersa. Srbija se optužuje da je inicijator tih sukoba, optužuju je čak i neki u Srbiji. Da li je za optužbu to što se zalažemo da Srbi u srpskim krajinama dobiju mogućnost da odlučuju o svojim pitanjima, naravno, ne na štetu drugih naroda? Ne možemo prihvatiti nikakve pritiske ni ucene bez obzira na pretnju nekih novih ekonomskih i socijalnih, pa i vojnih teškoća koje svakodnevno stižu iz sveta. Mi nemamo pravo da odustanemo od principa da se Srbima kao i drugim narodima u bivšoj Jugoslaviji omogući opredelenje u kojoj će i kakvoj državi da žive”. (Borba, 17. april 1992)
Andjelko Dragojević, u članku “Odbrana svoje sudbine”: (…) Nama ne ostaje više vremena ni za analize, ni za pregovore sa onima koji su se unapred dogovorili, ni za ugovore sa onima koji su vas upravo po stoti put prevarili. Pogotovu za samoobmanjivanje o tome da je Bušova administracija neobaveštena mada je sam Buš do pre koju godinu bio na čelu svemoćne CIA (…) Turska baš u isto vreme naglo odustaje od čekanja u predstoblju Evropske zajednice da bi postala “azijska Nemačka”. Njena je uloga ne samo “zelena transverzala” koja će ponovo stići do Beča, nego će potkopati Rusiju i Irak i obezbediti ono što je najvažnije –puteve nafte. (…) I sada: zaboravlja se da je EZ i formirana kontra Americi, da će “zelena transverzala” kad-tad biti kontra Evrope (koja biološki izumire), veruje se Turskoj i baš kao takva stožer prostranog, ekspanzivnog islamskog fundamentalizm. Identifikovanje “pustinjske oluje” sa perspektivom žilave gerile u balkanskim planinama dovodi sve zajedno do očiglednog besmisla. (…) Kod Srba ipak nema gladi. Ako ih nije ujedinila pravda novog evropskog poretka, onda će to sigurnije učiniti nepravda. To što Srbi ponižavaju sami sebe, sigurno ne značiu da će to dozvoliti i drugima. Naprotiv, čak i kad im ne ostane ništa braniće svoju ludu pravdu: pravo da budu ono što jesu. (Večernje novosti, 18. april 1992)
(…)
Milutin Kukanjac, general major JNA: “Srbi u BiH dobili su gotovo celokupno naoružanje, municiju, minsko-eksplozivna sredstva, gorivo, rezervne delove, hranu i druga materijalna sredstva od JNA, koja je dekretom Predsedništva SFRJ od 4. maja 1992 godine prestala da postoji. JNA je u BiH izmestila na sigurne prostore više od 90% naoružanja, ubojnih sredstava svih vrsta i druge opreme i sve je to predato Republici Srpskoj, koja je time naoružala svoju vojsku. O onome sta je predato Muslimanima u kasarni “Maršal Tito”, kada se početkom juna 1992, izmestao Školski centar, neka daju odgovor Generalštab VJ i rukovodstvo Republike Srpske. Mi ne samo da smo spasili sredstva JNA, već smo “ispred nosa” uzeli oko 70% naoružanja, municije i druge opreme iz nadleznosti Teritorijalne odbrane bivše BiH, koja bi bila upotrebljena za ubijanje Srba na tim prostorima. Neke akcije su sa malim brojem ljudi iz JNA i srpskim teritorijalcima izvedene briljantno. Iz skladišta “Faletići”, koje je obezbeđivalo 12 naših odabranih vojnika, na primer, uzeto je ogromno naoružanje – oko 30.000 cevi raznih oružja za gađanje ciljeva na zemlji, više oruđa protiv-vazdušne odbrane, minsko – eksplozivnih sredstava, sredstava veze, motornih vozila i druge opreme. Akcija je izvedena brzo, efektno i bez gubitaka. Gubitaka tog skladišta bio je jedan od najtežih udaraca muslimansko-ustaškoj koaliciji.” (Borba, 23. novembar 1993).
(Nastaviće se)