Braćo Srbi, šta vam bre bi?

Ovaj kraći izvadak iz uvodnog teksta Dušana Saba u njegovu knjigu “Braćo Srbi šta vam bre bi”, prenosimo zbog interesantne poruke, što navodi na samopropitivanje čitaoca, na procjenu vrijednosti za koje vrijedi ili ne vrijedi živjeti. Sa porukom se možemo saglasiti ili ne, jer, u svakom slučaju, opredjelili se za – ja pa ja pristup ili pristup – zajednica je sve, kompromisi u životu su nužni; riječ je samo o crti na kojoj se prave: je li to crta: Ne poželi i ne radi drugom i njegovim, što ne bi sebi i svojim ili je to crta: Cilj opravdava sredstva. A u temelju svakog opredjeljenja je mogućnost izbora, dakle sloboda: ako je nema, onda smo u krajnjem, u manipulativnoj poziciji topovskog mesa na kanafi gospodara naših života; ako je ima, onda je na nama da kreiramo sistem u kome će i djeca iz “mješanih brakova”, biti slobodna izpoljavati osjećanja, pa i osjećanje grupne pripadnosti, neovisno od socijalnog pritiska sredine u kojoj žive. (NF)

Napisao: Dušan Sabo

Mene je rat zatekao u Sarajevu 1992., gde sam odlučio da ostanem, naiv­no se nadajući brzom svršetku nasilja uz pomoć svetskih sila. Posle trinaest meseci opsade i velikih ličnih komplikacija zatekoh se, kao politički izbeglica, u Parizu. Slučaj će hteti da tu ubrzo, sa suprugom, upoznam jednu mladu, lepu, pametnu i verski tolerantnu Somalijanku Suadd, takođe izbeglicu. Jednom je upitah zašto povezuje maramu sada kada je niko verski ne nadgleda. Odgovorila mi je da je u njoj tradicija islama obrazovanjem toliko ukorenjena da bi se neprestano loše osećala, gotovo kao „izrod”. Da li bi se mogla udati za nekog hrišćanina, bejah uporan. Reče, mogla bi, ali to neće učiniti zbog dece. Bejah osupnut: ima delova sveta gde su verske i na­cionalne netrpeljivosti toliko trajne da se mora unapred misliti i na buduće generacije. Da deca ne postanu „ništa”.

Lično sam poreklom upravo iz jednog takvog braka. Paradoksalno zvuči, ali prvi put osetih da sam po pripadnosti „nešto”: kada se nema narodnost, ni religija, nema se ni kome obavezivati, dokazivati, niti koga izdati. Ne sećam se da sam ikoga zavoleo ili da mi se dopao zato što je Srbin ili Srpkinja. Uvek je morao da postoji neki snažniji, izvorniji, intimniji razlog. Nemam kome da se pravdam, niti ikome išta dugujem.

Bez ikakvih računa sa bilo kim mogoh, dakle, da razmislim u obliku pi­sanog osvrta o srpskom nacionalizmu i nacionalistima. Prvi pokušaj bejah  započeo pod bolnim sećanjima na ratno Sarajevo. Iz mene još beše izbijala žuč, i posle nekoliko desetina stranica osetih da srljam u pamflet. Nije od intelektualne koristi podsmevati se Srbima za sve što behu činili ili u njiho­vo ime beše činjeno, koliko ih razumeti (ne i pravdati!), shvatiti kako je do zla došlo.

Nakon bombardovanja NATO-a i pada Miloševića ukazala mi se pono­vo prilika za „sitno slovo” o porazu projekta „Velike Srbije”, to jest zašto beše osuđen na propast već u samom začetku. Napisah ponovo desetine stranica misleći daje politički samoubilački ciklus Srba završen. Kad, ne lezi vraže, svi srpski nacionalisti dobiše u Vojislavu Koštunici produžetak iste politike koja ih iznova povede u propast i poniženje. Ostali Srbi, pak, odahnuše misleći da je njegovim padom sve rešeno, savest čista. Za sve je on kriv.

Prekinuh pisanje, svestan da će ovaj drugi pokušaj završiti u političkoj raspravi sa Srbima koji gube vreme i uporno glasaju protiv svojih sopstvenih životnih interesa.

Ovaj put, u trećem pokušaju, pišem zbog sebe i pomalo zbog onih u ko­jima je još ostalo znatiželje da shvate šta ih je snašlo i otkuda tolika omraza na srpski narod. Ne da održim pridiku, niti da sručim žuč, nego da razumemo zašto će na srpskom narodu da ostane ljaga i šta je do nje dovelo. Ali i nešto još važnije: da sa nacionalizma uopšte, ne samo srpskog, sljuštim neke slojeve koji ga stvaraju i skrivaju jedan pod drugim. Nikakva naučna rasprava, ni raščišćavanje računa, ni pametovanje, već potraga za odgovo­rima na pitanja koja bi trebala da se nametnu običnom, čestitom građani­nu, koji beše podelio sudbinu sa sopstvenim narodom, postajući mu žrtva. Istorija je surova, jer je cinična. U njoj nesreću ne presuđuje ni broj nevino stradalih ni pravda…

Pomislih i da mi godine nadolaze, da svakako živim dopunski život (samo u Sarajevu u više navrata za dlaku izbegoh smrt od Mladićevih „heroja” iz zasede), i da je vreme da shvatim za šta i u čemu mi prođe život. Da ne budem kao veverice, budem i prođem, ne znajući ni da sam bio ni prošao, već da, slobodan od bilo kakvog pripadništva i ičijeg posvajanja, doumim koliko sam služio nečijoj a koliko svojoj misiji, i sa kojom stvarnom svrhom. Ako već kraj života ne mogu da izbegnem, da ga barem dočekam suvislo…; za razliku od dragih mi veverica, koje ga samo odžive.

Izvor: Izvadak iz uvoda u knjigu “Braćo Srbi, šta vam bre bi?!”; preuzeto sa posavskog-vremeplova.com, ožujak 2016.